PRAVNI FAKULTET ZA PRIVREDU I PRAVOSUĐE Orijentaciona ispitna pitanja iz predmeta
S T V A R N O P R A V O
(prema udžbeniku OSNOVI IMOVINSKOG PRAVA Uvod u građansko pravo i stvarno pravo
strana 201-346,od dr.Ilije Babića)
1. Pojam i obeležja stvarnog prava
Objektivno stvarno pravo je skup pravnih normi gradjanskog prava koje regulišu odnose izmedju ljudi povodom stvari – subjektivna stvarna prava, sa ciljem da se odredi kome ta prava pripadaju.
- Stvarno pravo je u objektivnom smislu deo imovinskog prava
(gradjanskog prava) na koje se primenjuju i opšta načela ove porodice prava. - Nauka stvarnog prava proučava veze izmedju normi stvarnog prava, sistematizuje ih, tumači ih, objašnjava pojedine pojmove i institute, kritikuje i predlaže donošenje adekvatnijih pravnih normi.
- Norme objektivnog stvarnog prava predstavljaju opšte pretpostavke pod kojima pravni subjekti stiču ili gube subjektivno pravo na nekoj stvari. – SUBJEKTIVNO stvarno pravo je imovinsko (gradjansko) pravo koje svog imaoca ovlašćuje na neposrednu pravnu vlast na odredjenim stvarima. Predmet subjektivnog stvarnog prava je stvar neposredno. (Objasniti primer obligacije – dužnika i poverenika povodom stvari ).
2. Načela regulisanja stvarnog prava
Stvarna prava se odlikuju i odredjenim načelima koja ih izdvajaju od ostalih imovinsko pravnih(gradjansko pravnih odnosa), a to su:
1) Načeloprivatno pravne vlasti na stvari, 2) Načelo ograničenosti broja stvarnih prava,
3) Načelo specijalnosti (odredjenosti) stvarnih prava, 4) Načelo publiciteta.
1) Načeloprivatno pravne vlasti na stvari:
- Načelo privatno pravne vlasti na stvarima izražava se u trajnim i neposrednim ovlašćenjima titulara prav svojine na stvari. Ova ovlašćenja deluju i prema trećim licima.
- Titulari prava svojine izjednačeni su u medjusobnim pravnim odnosima na osnovu subjektivnih stvarnih prava. Vlast koju imaju pravni subjekti neposredno na stvari (ius ad rem) vrši se bez uticaja volje drugog i proističe direktno iz zakona.
- Vlast koja se vrši na stvari je trajne prirode, - Vlast na stvari je neposredna,
- Vlast na stvari je apsolutna,
- Apsolutno dejstvo stvarnog prava izražava se u mogućnosti titulara da ističe pravo sledovanja i pravo prvenstva. (pojasniti pravo sledovanja i pravo prvenstva).
2) Načelo ograničenosti broja stvarnih prava:
- Broj i vrste stvarnih prava odredjuje zakonodavac (Numerus clausus) imperativnim propisima. Ovi propisi odredjuju sadržinu i obim stvarnih prava. Strane nisu ovlašćene da svojom voljom oblikuju nove vrste stvarnih prava. I ugovorom se mogu prenositi samo ona stvarna prava koja zakon dozvoljava. Zakon odredjuje i bitan sadržaj stvarnih prava , njihovo sticanje, prestanak i zaštitu. Stvarna prava se mogu deliti samo po obimu ali ne i po sadržaju.
- U stvarnom pravu ne važi načelo autonomije volje. U obligacionom pravu to je jedan od osnovnih principa koji ovlašćuje strane da u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja svoje odnose urede po svojoj volji. (Član 10.ZOO).
3) Načelo specijalnosti (odredjenosti) stvarnih prava
Stvarna prava se po pravilu konstituišu na individualno odredjenim stvarima, a izuzetno na pravima. Shodno tome stvarno pravo može postojati na jednoj a ne na više stvari. (primer ovaca i knjiga u biblioteci). Jedan imalac prava svojine, ima pravo svojine na svakoj stvari iz zbira stvari.
4) Načelo publiciteta:
Publicitet stvarnih prava izvodi se iz državine (faktičke) vlasti koja je vidljiva i uobičajena za odredjeno stvarno pravo. Apsolutno dejstvo stvarnih prava prema trećim licima obavezuje njihove imaoce da prenos tih prava na drugog subjekta , odnosno izmenu stvarnopravnog odnosa izvršena odgovarajuć, vidljiv, odnosno saznajan način. Mora biti objavljeno da na odredjenoj stvari postoji stvarno pravo nekog subjekta da treća lica ne bi to pravo vredjala.
- Načelo publiciteta ispoljava se prilikom prenosa prava svojine, stvara prepostavku svojine i štiti savesnog sticaoca.
- Pretpostavalja se da je držalac pokretne stvari njen vlasnik, odnosno da je imalac stvarnog prava na nepokretnosti ono lice koje je upisano u zemljišni registar. Ove pretpostavke j edozvoljeno obarati.
3. Podela stvarnih prava
Broj i vrste stvarnopravnih odnosa predvidjen je zakonom. ZOSPO kao oblike stvarnopravnog tereta predvija:
a) Pravo svojine, b) Pravo službenosti, c) Pravo stvarnog tereta, d) Pravo zaloge.
- Stvarno pravo je i pravo gradjenja regulisano zakonom o planiranju i izgradnji.
a) Pravo svojine: - Predstavlja najvišu pravnu vlast na stvari. Ta vlast obuhvata najviši stepen držanja, korišćenja i raspolaganja stvari u granicama zakona. Pojasniti primer – Ograničenja javno pravne prirode.
b) Pravo službenosti: - Je stvarno pravo na tudjoj stvari koje ovlašćuje titulara da na odredjeni način koristi tudju stvar ili ga ovlašćuje da od vlasnika zahteva da svoju stvar ne koristi onako kako bi mogao.
c) Pravo stvarnog tereta: - je takodje stvarno pravo na tudjoj stvari. Titular ovog prava ovlašćen je da od bilo kog vlasnika opterećene nepokretnosti zahteva odredjene prestacije (npr. Isporuku odredjeene količine poljoprivrednih proizvoda svake godine). Pravo stvarnog tereta razlikuje se od stvarne službenosti koja predstavlja odnos svakodobnih vlasnike,dveju nepokretnosti(poslužnog i povlasnog dobra) u kome je vlasnik poslužnog dobra dužen tršeti odredjene rednje vlasnika povlasnog dobra. Suprotno tome realni teret može imati i lice koje nije nosilac nepokretnosti. U našem pravu jedno lice može steći stvarni teret naosnovu ugovora, (ugovora o doživotnomizdržavanju ili ugovora o prodaji) – na osnovu kojga prodavac za sebe zadrži pravo da od kupca zahteva da mu svake godine isporuči odredjenu količinu pšenice ili drva isečenih u prodatoj šumi.
d) Pravo zaloge: - Je stvarno pravo na tudjoj stvari koje ovlašćuje njenog imaoca da založenu (pokretnu ili nepokretnu) stvar izloži prodaji, a zatim iz ostvarene vrednosti naplati svoj dug, pre ostalih poverilaca.
- pravo gradjenja je pravo nekog lica da na površini tudjeg zemljišta ili ispod njegove površine ima u svojini zgradu, što je svakodobni vlasnik zemljišta dužan da trpi. Pravo grajenja razdvaja svojinu na zgradi od prava svojine na zemljištu. Zgrada u pravom smislu nije deo zemljišta. Ona izgradnjom postaje pripadak – deo prava gradjenja koje se smatra kao glavna
stvar. Sa prestankom prava gradjenja zgrada postaje pripadak zemljišta na kome je izgradjena.
4. Pojam i podela stvari
a) Stvari se dele s obzirom na njihova relevantna pravna obeležja. Klasifikacija stvari je važna jer se na svim stvarima ne mogu zasnovati identična prava. Ako pripadaju istoj skupini, stvari se na isti način stiču i prenose pravnim poslovima a istovrsna je i sadržina ovlašćenja njegovog titulara
- Stvari u prometu (Res in commercio) i van prometa(res exstra
commercium).
Stvari u prometu su one koje mogu biti predmet imovinskopravnog odnosa
(tako se npr. Pravo svojine na stvari koje pripadaju jednom imaocu može prodajom preneti na drugoga, ili se stvar može dati na poslugu, u zakup, može se na njoj konstituisati pravo službenosti). Roba je stvar koja je uvek u prometu.
Stvaii van prometa ne mogu biti objekti subjektivnog stvarnog prava. To su
prvenstveno dobra u opštoj upotrebi (Putevi, Vode, Vodotoci i vodno zemljište, luke i pristaništa, vazduhoplovna pristaništa, morske obale i obale unutrašnjih plovnih puteva) na kojima svi imaonici (pravni subjekti) imaju pravo opšte upotrebe. Van prometa je i javno gradjevinsko zemljište.
- Van prometa su i stvari koje bi i u odsustvu izričitih propisa o tome, stavljanjem u promet vredjale moral. Stvari mogu biti i ograničene u prometu (vatreno oružije mogu nostiti samo lica sa administrativnom dozvolom). Promet vatrenog oružija i vojne opreme dozvoljava se samo pojedinim pravnim subjektima, a regulisan je imperativnim propisima.
b) Pokretne stvari (res mobiles) i nepokretne stvari (res immobiles) - Pokretne stvari su one čiji se položaj u prostoru može promeniti, a da se time bitno ne povredi njihova osobina.
- Nepokretne stvari su one čiji se položaj u prostoru ne može promeniti a da se time ne povredi njihova bitna osobina.
c)Individualno odredjene stvari i stvari odredjene po rodu
Po rodu su odredjene one stvari koje se u pravnom prometu odredjuju po
nekoj mernoj jedinici (kilogram, litra metar itd.) stvari po rodu se odredjuju vaganjem, brojanjem ili merenjem. Pravilo je da stvar odredjena po rodu ne propada.
Individualno odredjena stvar je stvar odredjena pojedinačno(konkretno)
bilo zato što je jedina takve vrste, neponovljiva, ili su joj takvo svojstvo dale strane u zaključenom pravnom poslu (pr. Slika poznatog slikara, stan kuća itd.).
- Kada se odredjena količina stvari izdvoji iz roda, ona se individualizira i tako postaje individualno odredjena ( primer: Jabuka, kaput).
- Podela stvari po rodu i na individualno odredjene zanačajna je naročito u obligacionom pravu. Predmet ugovora o posluzi, zalogu, zakupu i ostavi može biti samo stvar koja je individualno odredjena. Ako propadne individualno odredjena stvar, obaveza prestaje, ali kada su predmet obaveze stvari odredjene po rodu, obaveze ne prestaje čak i kada sve što dužnik ima od takvih stvari propadne usled okolnosti za koje on ne odgovara. U tom slučaju dužnik je dužan isporučiti druge stvari istog roda. Ako su stvari odredjene samo po rodu, dužnik je dužan dati stvari srednje kakvoće.
- samo individulano odredjene stvari mogu biti predmet prava svojine. Shodno tome vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca vraćanje individualno odredjene stvari.
d)Zamenljive i nezamenljive stvari:
Zamenljive stvari su one umesto kojih prilikom ispunjenja obaveze može predati druga stvar istih karakteristika. Nezamenljjiva stvar ne može biti zamenjena drugom. Stvari odredjene po rodu su zamenljive, ali individualno odredjena stvar ože biti zamenljiva i nezamenljiva.
- ova podela je značajna za obligaciono pravo. Tako je predmet ugovora o zajmu predaja odredjene količine novca ili drugih zamenljivih stvari. Dužnik može prebiti potraživanje koje ima prema poveriocu sa onim što ovaj potražuje od njega ako oba potraživanja glase na novac ili druge zamenljive stvari.
e) Potrošne i nepotrošne stvari
Potrošne stvari su one koje se jednom upotrebom potroše(uništavaju) ili se
njihova supstanca bitno smanji, ili su namenjene otudjenju (npr. Prehrambeni proizvodi, pogonsko gorivo, industrijsko ulje itd.).
Nepotrošne stvari se mogu upotrebljavati više puta ili neograničen broj puta a da im se time bitno ne naruši supstanca (zemljište, kuća, automobil).
- Ova podela je relativna, prema opravdanom mišljenju, knjiga u knjižari je potrošna stvar za prodavca, a nepotrošna za kupca.
- Podela stvari na potrošne i nepotrošne je značajna za zasnivanje odredjenih pravnih poslova. Ugovori o posluzi i zakupu imaju za predmet
nepotrošne stvari, ali pravilo je da se plodouživanje takodje može zasnovati na nepotrošnim stvarima.
f) deljive i nedeljive stvari:
Deljive stvari su one koje se mogu deliti na više istovrsnih delova pri čemu njihova supstanca ostaje ista, a manji delovi imaju srazmerno manju vrednost u odnosu na celinu (vagon pšenice, količina novca, kontejner šećera itd.).
-Nedeljive stvari su one kod kojih bi se deobom uništila supstanca ili bi se nesrazmerno umanjila vrednost delova dobijenih deobom(živa životinja, dijamant itd) Moguća je fizička, geometrijska i civilna deoba stvari.
- Podela stvari na deljive i nedeljive naročito je u stvarnom pravu bitna za suvlasništvo i zajedničku svojinu. Kada je obaveza nedeljiva, a ima više dužnika , shodno se primenjuju propisi o solidarnim obavezama (b. Član 435 ZOO).
g) Proste (jednostavne) stvari i složene (sastavljene) stvari
Prosta stvar je prirodna organska celina(živa životinja, biljka, dijamant). Prosta stvar može biti rezultat ljudksoga rada i sačinjena od različitih sirovina koje su u procesu proizvodnje izgubile svoju individualnost (štof, tabak papira). Stoga je irelevantno ko je bio vlasnik stabla ili vune pre nego što je neka od tih sirovina postala prosta stvar.
- Složena stvar je nastala spajanjem raznorodnih prostih stvari u jednu novu celinu nezavisno od okolnosti da li svaka od njih može biti samostalna stvar ili ne. U složenoj stvari proste stvari mogu i zadržati svoju samostalnost (satelitska antena na zgradi) tako da njihovo odvajanje nema za posledicu uništavanje složene stvati. Zaključeni pravni posao koji ima za predmet složenui stvar, prostire se na sve njegove sastavne delove, osim ukoliko nije ugovoreno drugačije.
h) Pripadak:- Pripadak je sporedna samostalna i pokretna stvar koju je njen sopstvenik namenio da olakšava ili omogućava korišćenje glavne stvari(res principalis) svojstvo pripatka može imati samofizički samostalna stvar, a ne i ona koja je izgubila svoju samostalnost i nalazi se u fizičkoj vezi sa celom stvari.
5. Pripadak,plodovi i zbirna stvar
Plodovi su prihodi koji nastaju od neke stvari oni se najčešće pojavljuju periodično i namenjeni su za odvajanje i ne iscrpljuju supstancu stvari koja ih daje. Najznačajnija podela je na prirodne, industrijske i civilne. Prirodni plodovi organski proizilaze iz neke stvari i ne umanjuju njenu supstancu a nastaju bez ulaganja ljudskog rada. U prirodne plodove se ubrajaju i plodovi stvari čiaj se supstanca odvajanjem plodova umanjuje kao što je rudno blago.
Industrijski plodovi nastaju ulaganjem ljudskog rada i uz pomoć prirode(npr kulture voća i povrća) i razlikuju se od industrijskih proizvoda.
- Zbirna stvar:- je skup istovrsnij fizički samostalnih stvari koje imaju istu namenu i u pravnim odnosima se pojavljuju kao celna (galerija slika, stado ovaca itd. ). Svaka od pojedinih stavri iz zbira može biti predmet pravnog posla. Pravo svojine postoji na svakoj slici iz galeriji, na svakoj ovci iz stada, zbog toga pojedine stvari u zbiru stvari mogu biti u svojini različitih lica.
Zbirna stvar se razlikuje od komplementarne stvari. Komplementarne stvari su one koje se sastoje od dve ili više samostalnih stvari koje čine celinu. (par cipela, par čarapa, špil karata itd.). nedostatak samo jedne stvari znatno otežava ili oenmogućava upotrebu cele komplementarne stvari.
6. Novac i procena vrednosti stvari
Novac je telesna stvar koja ima funkciju opšteg merila vrednosti roba i usluga na tržištu i sredstva plaćanja. U novčanom obliku se izražava vrenost neke stvari (cena). Ali se sve stvari ne mogu proceniti. Procenjive su samo one stvari čija se vrednost može uporediti sa drugim stvarima u prometu. Stvari čija se vrednost ne može uporediti ni sa kojom drugom stvari u prometu su neprocenjive.
Cena procenjive stvari može biti obična(redovna), vanredna ili afekciona. - Redovna cena (pretium comune) je normalna cena koja važi na tržištu.
Utvrdjuje se po objektivnom kriterijumu.
- Vanredna cena (pretium singulare): je cena koja se takodje utvrdjuje po objektivnim merilima ali se u obzir uzimaju posebne okolnosti vlasnika stvari(subjektivna vrednost stvari). Vanrednu vrednost stvar ima za vlasnika zbog posebnih odlika i posebnih interesa za vlasnika.
- Afekciona cena (pretium affectionis ili pretium extraordinarium) je vrednost odredjene stvari za vlasnika zbog njegove naklonosti koju ima prema toj stvari (posebno draga fotografija, pismo originalni i jedini
primerak porodičnog filma itd.).Ona ne predstavlja objektivnu nego posebnu subjektivnu vrednost za neko lice i razlikuje se od vanredne cene.
7. Pojam i izvori prava hartija od vrednosti
Hartije od vrednosti su pisane izjave u kojima je sadržano neko imovinsko pravo povezano sa samom ispravom. Izdavalac isprave se obavezuje da će obavezu upisanu u toj ispravi ispuniti licu koji je njen zakonski imalac. Pravo imaoca pisane isprave je tesno povezano sa ispravom. Ono ne može nastati bez isprave. Takodje prenošenje i vršenje prava iz isprave ne može se obaviti bez isprave. S toga u hartiji od vrednosti postoji pravo na hartiju od vrednosti, ako stvari, i pravo koje je sadržano u hartiji od vrednosti.
Hartije od vrednosti koje se često upotrebljvaju u privrednom prometu za plaćanje nazivaju se i „trgovačkim efekti“, a glase na novčani iznos. Za sve vrste hartija od vrednosti, glavni izvor je ZOO. Pojedine vrste Hartija od vrednosti regulišu se posebnim zakonima(zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata).
8. Bitna obeležja hartija od vrednosti
- Hartije od vrednosti su raznovrsne ali se sve odlikuju odredjenim bitnim obeležijima. Svaka hartija od vrednosti ima pisanu formu u kojoj je sadržano neko imovinsko pravo inkorporisano u toj hartiji koja je prenosiva.
- Pisana forma hartijem od vrednosti je propisana zakonom. (strogo formalni pravni posao).
- U hartiji od vrednosti sadržano je neko imovinsko pravo. Pored imovinskog prava hartija može sadržati i neko drugo pravo. Zakoniti imalac hartije od vrednosti može imati neko novčano potraživanje (ček menica itd), potraživanje predaje neke stvari itd. Hartije koje imaju neko drugo pravo a ne i imovinsko, nemaju svojstvo hartije od vrednosti bez obzira na njihov značaj (diploma fakulteta, uverenje o državljanstvu itd.).
- Pravo iz hartije od vrednosti je inkorporisano u hartiji(načelo inkorporacije). Tj. Nerazdvojno od hartije.
- Hartije od vrednosti su prenosive isprave. Prenošenjem hartije sa jednog na drugog pravnog subjekta , prenosi se i pravo iz hartije. Načine prenošenja hartija od vrednosti zavistan je od vrste hartije. Sa najmanje formalnosti prenose se hartije na donosioca (njenom predajom). Pravo iz hartije na ime prenosi se cesijom, a pravo iz hartije po naredbi prenosi se
indosamento, stoga nema svojstvo hartija od vrednosti koja sadrži neprenostiva imovinska i ilična prava.
9. Razgraničenja izmedju hartija od vrednosti i drugih isprava
U pravnom prometu se nalaze i isprave koje sadže neko imovinsko pravo, a nemaju svojstvo hartija od vrednosti, kao što su: Dokazne isprave, isprave čija je forma bitan uslov punovažnosti pravnog posla i legitimacioni papiri i znaci. U praksi se kao dokazne isprave često sreću priznanica (isprava od dugu), koju je dužnik potpisao i predao poveriocu i ugovor sačinjen u pisanom obliku, koji ima dokazno svojstvo. Na osnovu navedenih isprava poverilac lakše može dokazati postojanje i sadržinu obaveze dužnika u slučaju da dodje do spora.
- Legitimacione hartije i legitimacioni znaci.
Legitimacione isprave – razlikuju se od hartija od vrednosti iako se na njih shodno primenjuju odgovarajuće odredbe o hartijama od vrednosti. Legitimacione isprave služe da pokažu ko je poverilac u nekom obligacionom odnosu.Njihovim prenošenjem ne prenose se prava poverioca prema dužniku, jer legitimacione isprave ne odlikuje načelo inkorporacije. Poverilac osim toga može zahtevati i ispunjenje obaveze iako je izgubio legitimacionu ispravu. Pod odredjenim pretpostavkama hartije na ime i po naredbi se mogu amortizovati u sudskom postupku.
10. Bitni sastojci hartija od vrednosti
- Svojstvo hartija od vrednosti imaju samo one ispravekoje sadrže bitne sastojke. Bitni sastojci hartija od vrednosti propisani su zakonom.
- Minimalni sastojci svih hartija od vrednosti su: 1. značenje vrste hartije od vrednosti,
2. označenje poslovnog imena, odnosno sedišta odnosno imena i prebivališta izdavaoca hartije od vrednosti.
3. Označenje poslovnog imena, odnosno naziva ili imena lica na koje, odnosno po čijoj naredbi hartija od vrednosti glasi, ili označenje da hartija od vrednosti glasi na donosioca.
4. Tačno označenje obaveze izdavaoca koja proizilazi iz hartije od vrednosti,
5. Navodjenje mesta i datuma izdavanja hartije od vrednosti, a kod onih koje se izdaju u seriji i njihov serijski broj.
6. Potpis izdavaoca hartije od vrednosti, odnosno faksimil potpisa izdavaoca hartije od vrednosti koje se izdaju u seriji. Posebnim zakonom za
pojedine hartije od vrednosti mogu biti odredjeni i drugi bitni sastojci. Isprava koja ne sadrži bilo koji od bitnih sastojaka ne važi kao hartija od vrednosti.
11. Pravna priroda hartija od vrednosti i nastanak obaveze
U objašnjavanju pravne prirode hartija od vrednosti ističu se dve teorije: Teorija ugovora i teorija jednostrane izjave volje.
- prema teoriji ugovora obaveza izdavaoca hartije nastaje na osnovu ugovora izmedju izdavaoca i imaoca hartije. Ugovori se zaključuju u korist docnijih imalaca hartije koji su ovlašćeni od dužnika zahtevati neposredno ispunjenje obaveze.
- Prema teoriji jednostrane izjave volje, obaveza iz hartije od vrednosti nastaje jednostranom izjavom volje njenog potpisnika kao izdavaoca, kao i svakog docnijeg potpisnika te isprave, a ne zaključenjem ugovora izmedju dve strane. Teoriju jednostrane izjave volje prihvatio je ZOO, a primenjuje se na novčane hartije od vrednosti ali ne i robne hartije od vrednosti.
12. Podela hartija od vrednosti
Hartije od vrednosti se mogu klasifikovati po više kriterijuma. S obzirom na vrstu inkorporisanog prava koje sadrže, hartije od vrednosti se mogu podeliti na :
1. Stvarnopravne hartije (u kojima je inkorporisano stvarno pravo na pokretnim i nepokretnim stvarima – npr. Skladišnica, konosman hipotekarno pismo itd.),
2. Obligacionopravne hartije (sadrže neko obligaciono pravo – menica, ček, obveznica),
3. Hartije s pravom učešća, - korporacione hartije – (sadrže pravo učešća nekog lica npr. Akcije izdate od akcionarskog društva).
- Hartije od vrednosti se prema načinu odredjivanja imaoca prava mogu razvrstati nahartije na ime, hartije na donosioca i hartije po naredbi. Hartije na ime glase na ime odredjenog lica, i sasmo lice na koje hartija glasi može ostvarivati pravo iz hartije. Hartije po naredbi sadrže ime nosioca prava ali on može svojom naredbom označiti drugo lice kao imaoca tog prava. Hartije na donosioca ne sadrže oznaku odredjenog lica, a obavezuju izdavaoca te hartije da izvrši obavezu iz hartije svakom donosiocu.
- prema karakteru potraživanja: hartije od vrednosti se mogu razlikovati na navčane hartije od vrednosti i i robne hartije od vrednosti. Novčane hartije
od vrednosti imaju za predmet novčano potraživanje. Robne hartije od vrednosti imaju za predmet potreživanje robe.
- S obzirom na odnos prava iz hartije prema osnovnom pravnom poslu hartije od vrednosti se dele na apstraktne hartije od vrednosti i kauzalne hartije od vrednsti. Iz apstraktne hartije od vrednosti osnovni pravni posao nije vidljiv. Kauzalne hartije od vrednosti su isprave u kojim aje vidljiva veza izmedju njih i osnovnog pravnog posla radi koga su izdate.
- Prema načinu postanka hartije od vrednosti delimom na konstitutivne i nekonstitutivne (deklarativne).
13. Bitna obeležja hartija od vrednosti na donosioca,na ime i po naredbi Hartije od vrednosti na donosioca su isprave koje ne sadrže označenje ko je njihov korisnik. Kao zakoniti imaoc hartije od vrednosti na donosioca smatra se njen donosilac. Pretpostavlja se da je posednik hartiju stekao na savestan način. On stiče pravo potraživanja upisano na hartiji od vrednosti i kada je hartija od vrednosti izašla iz ruke njenog izdavaoca, odnosno njenog ranijeg imaoca i bez njegove volje. Svojstvo hartije od vrednosti na donosioca neke hartije od vrednsoti imaju na osnovu zakona(ček u kojem nije odredjen korisnik).hartije od vrednosti na donosioca i prava iz te hartije prenose se njenom predajom. Na taj način omogućeno je brzo i jednostavno prenošenje ovih hartija. Nedostatak je što se gubitkom hartija od vrednosti gubi i mogućnost ostvarenja prava iz hartije.
- Hartija od vrednosti na ime: su isprave u kojima je je izričito naznačen njihov imalac. Kao zakoniti imalac hartije od vrednosti na ime smatra se lice na koje hartija od vrednosti glasi, odnosno lice na koje je uredno preneta. Hartije na ime se označavaju kao retke hartije zbog toga što izdavalac preuzima direktnu obavezu prema njenom imaocu, ali ne i prema drugim licima. Pojedine hartije od vrednosti po zakonu glase na ime : Konosman, tovarni list itd.
Hartije po naredbi: su isprave koje sadrže ime njenog imaoca, a ovlašćuju ga da svojom naredbom odredi drugo lice kao imaoca isprave. Izdavanjem hartije od vrednosti po naredbi, izdavalac preuzima obavezu prema licu koje je naznačio u ispravi, ali i prema drugim licima na koja je tu ispravu preneo njen raniji zakoniti imalac. Isprava ima svojstvo hartije od vrednosti po naredbi i kada u nju nije unesena klauzula „po naredbi“ po osnovu zakona(menica, ček na ime, akcija na ime, skladišnica).
Prava iz hartije od vrednosti po naredbi prenose se indosamentom. Klauzula o indosamentu upisuje se na poledjinu hartije od vrednosti po naredbi pa je i tako dobila ime.
Indosament je jednostrana izjava volje ranijeg zakonitog imaoca hartije od vrednosti kojom prenosi pravo iz hartije na drugo lice (indosatara). Puni indosament sadrži 1) izjavu o prenosu, 2) označenje indosatara, 3) potpis indosanta. Blanko indosament za razliku od punog sadrži samo potpis indosanta. Prenosom prava iz hartije od vrednosti nastaje obligacioni odnos izmedju izdavaoca hartije od vrednosti i novog zakonitog imaoca hartije. Njen novi imalac stiče sva prava koja su pripadala prethodnom imaocu. 14. Legitimacioni znaci i legitimacione hartije
Legitimacioni znaci su telesni predmeti (isprave) u koje su utisnute odredjene oznake da bi se uz njihovu pomoć lakše identifikovao poverilac u obligacionom odnosu, prilikom čijeg nastanka su izdati. Znaci obično i ne sadrže nešto odredjeno o obavezi njihovog izdavaoca nego npr. Neki broj utisut na komad hartije, metala ili drugog materijala. To su najčešće garderobni znaci(u pozorištu bioskopu žel. Stanici itd.).. Pomoću legitimacionih znakova poverilac se legitimiše u obligacionom odnosu iako oni ne sadrže označenje imena poverioca a često ni izdavaoca. Gubitkom legitimacionog znaka izdavalac se ne oslobadja obaveze.
- Legitimacione hartije – su pismene isprave u kojima su označene odredjene obaveze za njihovog izdavaoca, ali ne i ko je poverilac, iako služi njegovoj identifikaciji (legitimisanju). Za razliku od hartija od vrednosti u legitimacionim hartijama nije inkorporisano pravo iz hartije u samu hartiju, tako da u slučaju njegovog gubitka poverilac ne gubi ovlašćenja. Imlac legitimacione hartije može svojstva poverioca dokazivati ostalim dokaznim sredstvima. Legitimacione hartije za razliku od hartija od vrednosti nisu u opticaju. Ipak one se mogu prenositi prostom tradicijom, osim ako glase na ime i tada se prenose cesijom. Pretpostavlja se savesnost i zakonitost imaoca legitimacione hartije. Njihov savesni izdavalac oslobađa se obaveze ispunjenja donosiocu kada ovaj nije zakoniti imalac te isprave.
15. Pojam i subjekti državine
Državina possesio je pravno zaštićena faktička oblast (corpus possessionis) nekog lica na stvari. Faktička vlast na stvari je nezavisna od subjektivnog prava na stvar i ona se razilkuje od pravne vlasti koju ima titular subjektivnog prava. Stoga državinu ima i zakupac i ostavoprimac, ali i lopov
koji je tu stvayr ukrao. Za postojanje državine nije potrebna volja držaoca da držiu stvar kao da je njegova. Najčešće se u životu pravna i faktična vlast preklapaju zbog čega se opravdano veruje da onaj ko ima državinu stvari ima i subjektivno pravo na nju. Faktička vlast je zaštićena samostalna i ne izvire iz prava na stvar.
- Državina se razlikuje od detencije. „ Lice koje po osnovu radnog ili sličnog odnosa, ili u domaćinstvu vrši faktičku vlast za drugo lice a dužno je da postupa po uputstvima ovog drugog lica nema državinu “. Državnisku zaštitu u ovim uslovima ima drugo lice a ne detentor.
16. Subjektivno i objektivno shvatanje državine
- Subjektivno shvatanje državine: - Držalac stvari je lice koje ima faktičku vlast na stvari, i volju da stvar drži za sebe.
- Lice koje ima faktičku vlast na stvari, ali vrši tudje pravo svojine za drugoga, (ne ponaša se kao vlasnik stvari),nema animus rem sibi habendi a ni državinu stvari nego je detentor koji ne uživa državinsku zaštitu. Shodno tome držaoci su u rimskom pravu i lica koja su stvar ukrala, ili su ih pribavila silom, a detentori su ostavoprimci, zakupci, poslugoprimci, plodouživaoci itd. Detentor u rimskom pravu nije uživao zaštitu koju je uživao držalac. Državinska zaštita je prema subjektivnoj koncepciji bila ograničena na mali broj lica koja su mogla dokazati da stvar drže za sebe, a ne za drugoga. Zbog nesavršenosti subjektivnog shvatanja državine istaknuto je moderno objektivno shvatanje državine. Za sticanje državine dovoljna je samo faktička vlast na stvari corpus possessionis. U skladu sa ovim državisku zaštitu imaju i zakupac, ostavoprimac, poslugoprimac. Nisu držaoci lica koja faktičku vlast drže za drugoga(zaposleni u ime poslodavca). - Subjekti državine mogu biti fizička i pravna lica. Oni mogu biti subjekti državine na onoj stvari na kojoj mogu imati pravo svojine ili neko drugo stvarno obligaciono pravo. Državinu može steći i poslovno nesposobno fizičko lice. Tako je npr dete koje nije navršilo 14. god života (nije steklo ni delimičnu poslovnu sposobnost) sposobno da stekne državinu na obući, odeći, igračkama ali ne i na zgradi i zemljištu. U slučaju povrede državine poslovno nesposobnog lica spor će voditi njegov zakonski zastupnik. Ukoliko poslovno nesposobno lice nije sposobno da stekne državinu zbog nesosobnosti za rasudjivanje, državinu stoče vrši i štiti u ime i za račun tog lica njegov zastupnik. U ime i za račun tog lica njegov zastupnik. U ime i za račun pravnog lica državinu stiču i vrše njegovi organi.
17. Predmet državine
Predmet državine mogu biti stvari na kojima se može steći pravo svojine (stvari u prometu), i druga stvarna prava. Stvari van prometa (dobra opšteg interesa) ne mogu biti predmet državine. Redovan sud je pored ostalog nadležan da odlučuje u sporovima iz imovinskih i drugih gradjanskopravnih odnosa. A to je opštinski sud. Zaštita dobara kje su van prometa(opšte društvena dobra) poverena je u nadležnost organa uprave i ne ostvaruje se na način predvidjen za zaštitu državine.
- predmet državine su individualno odredjene i sadašnje stvari. Pored stvari načelno predmet državine mogu biti i imovinska prava. Kao predmet državine prava mogu biti: pravo službenosti, pravo ručne zaloge, stvarni teret itd.
18. Vrste državine
Državina se prvenstveno deli na državinu stvari, i državinu prava.
- državina stvari po sadržini odgovara pravu svojine. Nezavinso da li je vlasnik ili nije njen držalac se ponaša kao vlasnik. Drćavinu ili lice koje na njoj vrši faktičku vlast, (postupci koji znače državinu nazivaju se aperhenzioni akti). Državina stvari ne prestaje kada je držalac sprečen da vrši faktičku vlast nezavisno od svoje volje (npr. Usled snežne lavine ili nabujalih potoka držalac ne može koristiti svoju vikendicu).
- od pravila da državinu stvari ima svako lice koje na njoj vrši faktičku vlast postoje dva izuzetka. Nema državinu detentor, lice koje po osnovu radnog ili sličnog odnosa ili u domaćinstvu vrši faktičku vlast na stavri za drugo lice a dužno je da postupa po uputstvima drugog lica.
-Naslednik postaje držalac u trenutku otvaranja nasledja, bez obzira na to kada je stekao faktičku vlast na stvari.
- Državinu prava ima lice koje ga faktički vrši i predstavlja jednu vrstu vlasti na stvari koja je uža od državine stvari.
- Isključiva (individualna) državina i sudržavina – zavisno od broja lica koja vrše faktičku vlast na istoj stvari postoji isključiva (individualna) državina i sudržavina.
- isključiva državina je ona koju vrši jedno (fizičko ili pravno) lice, tako da iz državine stvari ili prava isključuje sva druga lica.
- Sudržavina postoji kada više lica vrši faktičku vlast na istoj stvari ili pravu. Svaki od sudržalaca u tom slučaju vrši samostalnu faktičku vlast na celoj stvari ali je ograničen vršenjem faktičke vlasti od strane drugih sudržalaca. Faktičku vlast sudržaoci mogu vršiti na različite načine. Supružnici koji su
suvlasnici kuće ili na njoj imaju zajedničku svojinu. Mogu je istovremeno korisititi. Sudržavina prava postoji kada kada više lica kao suvlasnici ili zajednički vlasnici povlasnog dobra koriste pravo stvarne službenosti puta koji se nalazi na povlasnom dobru.
- pod uticajem nemačke i austrijske teorije u našoj literaturi pominje se i zajednička državina.
- zakonita i nezakonita državina: Zakonita državina se zasniva na punovažnom pravnom osnovu za sticanje stvarnog prava. Sticanje ove državine potreban je isti osnov kao i za sticanje prava svojine ili drugog stvarnog prava(npr. Razmena, poklon, zaveštanje), odluka nadležnog organa, ili druge činjenice predvidjene zakonom. Pravni osnov se razlikuje od državine. Tako jedno lice može imati pravo na državinu (pravni osnov), ali ne i državinu. Pored punovažnog pravnog osnova koji je potreban za sticanje prava svojine za zakonitost državine , ZOSPO zahteva i da ona nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja.
- Nezakonita državina nije zasnovana na punovažnom pravnom osnovu za sticanje stvarnog prava. Nezakoniti držalac je npr. Lopov, kupac iz poništenog ugovora o kupoprodaji, lice za koga je u sudskom postupku utvrdjeno da nema svojstvo naslednika. Nezavisno od okolnosti da li je državina zakonita ili nezakonita ona uživa zaštitu. Ovaj kvalitet državine je relevantatan prilikom sticanja prava svojine održajem. Kada je savestan držalac i zakoniti držalac, rokovi za održaj su kraći.
Savesna i nesavesna državina:
- Savesni držalac je onaj koji osnovano smatra da ima punovažni pravni osnov za državinu stvarnog prava. On je u dobroj veri (bona fidei possessor) ali u zabludi jer nije imalac prava čiju sadržinu vrši držanjem stvari. Nesavestan držalac je onaj koji zna ili bi morao da zna da nema punovažan pravni osnov za državinu stvari ili prava koje vrši. Tako je nesavestan držalac prava službenosti puta lice koje bez ikakvog osnova koristi put ili kupac koji zna da je da je stvar kupio od nevlasnika.
-savesnost ili nesavesnot pravnog lica se ceni prema savesnosti ili nesavesnosti organa koji ih zastupaju. (zakonsko i voljno zastupanje).
Savesna državina može biti i zakonita i nezakonita. - prava i (istinita) i manljiva (neistinita) državina:
Prava državina je stečena na pravno dopušten način, a manljiva na nedopušten način, prevarom ili zloupotrebom poverenja.
- neposredna i posredna državina: Neposrednu državinu na stvari ima lice koje neposredno vrši faktičku vlast na stvari. Posrednu državinu ima lice koje faktičku vlast vrši preko drugog lica(a ne neposredno), kome je po
osnovu plodouživanja, ugovora o koriščenju stana, zakupa, čuvanja posluge ili drugog pravnog posla dalo stvar u neposrednu državinu.
-Tabularna državina je državina lica koje je u zemljišnom registru upisano kao imalac prava svojine ili nekog drugog stvarnog prava koje se upisuje u zemljišnje registre. Činjenica je da stvarno pravo nekog lica upisano u zemljišni registar, stvara pretpostavku da mu to pravo i pripada dok u registru ne bude izbrisano. Tabularna državina je idealna i radi njene zaštite se ne može uspešno podneti državinska tužba. Državinsku tužbu može podneti samo ono lice koje je stvarni držalac stvari, iako nije upisano u registar.
19. Pribavljanje i gubitak državine
Državinu kao faktičku vlast na stvari moguće ie steći i izgubiti na različite načine. Državina se može pribaviti posredno i neposredno. Državina stvari i prava je pribavljena neposredno ako se zauzmu stvari i prava koja nikome ne pripadaju i nisu ni u čijoj državini. Takva državina je uvek samovlasna i ne izvodi se iz državine prethodnika. Državina se pribavlja posredno sticanjem faktičke vlasti na stvari(vršenjem prava) koje imaju vlasnika (titulara prava), odnosno držaoca. Posredno sticanje može biti samovlasno (bez volje prethodnika) suprotno njegovoj volji i kad nije samovlasno ili se zasnivati na volji prethodnika.
Državina na pokretnim i nepokretnim stvarima se stiče na različite načine. Državina na pokretnim stvarima najčešće se stiče prostom predajom. (predajom stvari iz ruke u ruku).
Sticanje stvari na nepokretnostima (zgradi, stanu, zemljištu) zavisi od vrste nepokretnosti i konkretne situacije. Tako se stanovi, zgrade najčešće prenose u državinu sticaoca ispražnjenjem i predajom ključeva, a zemljište tako da se sticalac dovede u priliku da počne vršiti radnje koje se smatraju kao faktička vlast na stvari. Državina prava se stiče vršenjem sadržine odredjenog prava. „Ako su stvari bestelesne, kao prava, onda ćeš držalac ili pritežalac biti kada ih uživaš u svoje ime“.
- Naslednik postaje držalac u trenutku otvaranja nasledja bez obzira na to kada je stekao faktičku vlast na stvari. Nasledje se otvara smrću čovekovom, a isto dejstvo ima proglašenje nestalog lica za umrlo.
- državina se gubi kad držalac prestane da vrši faktičku vlast na stvari. Gubitak državine može biti apsolutan ili relativan. Državina se ne gubi ako je držalac privremeno sprečen da vrši faktičku vlast nezavisno od svoje volje. Državina prestaje odricanjem držaoca ili zbog nemogućnosti vršenja prava.
20. Zaštita državine (samopomoć i sudska zaštita).
Iako državina nije subjektivno pravo svaki držalac stvari I prava ima pravo na zaštitu od smetanja državine. Smetanje državine može biti učinjeno uznemiravanjem ili oduzimanjem državine. Državina se može štititi korišćenjem samopomoći (vadnsudski) ili sudskim putem.
Samopomoć je vid dozvoljene samoodbrane (nužne odbrane), koju preduzima držalac da odbije smetanje državine. Samopomoć je dozvoljena samo u slučajevima pripisanim zakonom. Nedozvoljeno preduzetom samopomoći čini se krivično delo samovlašća. Samopomoć je dozvoljena : - a)kad neposredno preti opasnost povrede prava, b) ako je takva zaštita zaista nužna,c) ukoliko način otklanjanja povrede prava odgovara prilikama u koima nastaje opasnost. Ove pretpostavke moraju biti kumulativno ispunjene.
Sudska zaštita: - se u našem pravu ostvaruje podnošenjem tužbe zbog uznemiravanja ili tužbe zbog oduzimanja državine.
Tužba zbog uznemiravanja odnosno oduzimanja državine može se podneti u roku od 30 dana(subjektivni rok) od saznanja za smetanje I učinioca, a najkasnije u roku od godinu dana (objektivni rok) od nastalog smetanja.svojstvo tužioca ima poslednji mirni držalac, a svojstvo tuženog onaj koji je izvršio smetanje. Isključeno je pretresanje o pravu na državinu, o pravnom osnovu, savesnosti ili nesavesnosti državine ili o zahtevima za naknadu štete. Odluku o zahtevu sud donosi I silom. Tužbu je shodno tome ovčašćeno podneti I lice koje je državinu steklo silom, potajno ili zloupotrebom poverenja, osim prema licu od koga je na takav način došao do državine.
Državinsku zaštittu ima i posredni držalac prema neposrednom koji prelazi granice svoje neposredne državine(npr. Zakupac suprotno ugovoru o zakupu, zakupljeni stan pretvara u poslovnu prostoriju ili ga izdaje u podzakup).
21. Pojam prava svojine
Pravo svojine (dominum proprietas) je subjektivno stvarno pravo, iz koga proizilazi najviša pravna I faktička vlast na stvari – individualistički koncept.
Kolektivistički koncept svojine – stvar pripada kolektivitetu a pojedinac iz tog kolektiviteta pojedina prava koja mu daju usku ograničenu vlast u pogledu te stvari.
FGZ – propisuje:”svojina je pravo uživati I raspolagati stvarima na najpotpuniji način pod uslovom da se ta upotreba sa ciljem koji je protivan zakonu ili uredbama”. Zakon o vlasništvu I drugim stvarnim pravim HR je propisao”pravo vlasništva je stvarno pravo na odredjenoj stvari koje ovlašćuje svoga nositelja da stom stvari I koristima od nje čini šta ga je volja te da svakog drugoga isključi ako to nije protivno tudjim pravima I zakonskim ograničenjima. Vlasnik ima medju ostalima pravo posedovanja, upotrebe, korištenja I raspolaganja svojom stvari”.
- subjekti prava svojine (titulari) su fizička I pravna lica. Fizička I prava lica mogu imati prava sovjine na stambenim zgradama, stanovima kao posebnim delovima zgrade, poslovnim prostorijama I drugim nepokretnostima osim na prirodnim bogatstvima koji su u državnoj svojini.
22. Sadržina i obeležja prava svojine
Vlasnik stvari je ovlašćen da stvar drži, koristi i njome raspolaže u granicama odredjenim zakonom.
- ovlašćenje držanja (ius possidendi), omogućava vlasniku da ima faktičku vlast na stvari. – državinu koja se takodje može štititi. Ovo ovlašćenje može imati i lice koje nije vlasnik.
- ovlašćenje korišćenja je upotrebljavanje stvari u skladu sa potrebama vlasnika, odnosno radi ubiranja plodova koje stvar daje. U pravnoj litereturi se pravo korišćenja i pravo upotrebe razlikuje. Neplodonosna stvar se upotrebljava, a plodonosna koristi. Pravo koriščenja takodje može imati i lice koje nije vlasnik stvari (na osnovu ugovora o zakupu, posluzi, plodouživanju).
- ovlašćenje raspolaganja ius disponendi obuhvata dve mogućnosti vlasnika, da sa stvari Faktički i Pravno raspolaže.
- faktičko raspolaganje se ispoljava u preduzimanju materijalnih akata koji utiču na supstancu stvari ali tako da se povodom stvari ne zasniva neki pravni odnos, kao što je popravljanje stvari da bi pravilno funkcionisala(npr. Popravka krova na zgradi, automobila, isušivanje močvarnog zemljišta), rekonstrukcija stvari, promena namene, i delimična ili potpuna potrošnja stvari (stabla isečena za loženje, seno za stoku itd.).
- pravno rasolaganje je mogućnost vlasnika da zaključuje pravne poslove koji za predmet imaju stvar. Tako na osnovu ugovora o prodaji ili razmeni vlasnik može na drugo lice preneti pravo svojine na celoj stvari, tako da on
prestaje biti vlasnik. Vlasnik može preneti na drugo lice ovlašćenje držanja i korišćenja stvari bez prenošenja prava svojine(ugovor o zakupu, posluzi). Pravo raspolaganja ima samo vlasnik stvari.
-obeležja prava svojine:
Pravo svojine je apsolutno (dispozitivno) jedinstveno, jednovrsno, rekadentno, nezavisno i nezastarivo.
Apsolutnost – deluje erga omnes,
Jedinstvenost – pravo svojine je jedinstveno jer je vezano za jednog subjekta.
Pravo svojine je jednovrsno i ne može se po ovlašćenjima deliti izmedju različitih subjekata kao što je to bio slučaj u feudalizmu.
Rekadentnost prava svojine znači da pravo svojine dobija ponovo puni obim kad prestanu njena ograničenja, (npr. stvar je izdata u zakup, bila je opterećena hipotekom itd.) ova osobina se naziva i elastičnost prava svojine. Nezavisnost prava svojine je obeležje ovog prava da vlasnik samostalno ostvaruje svoja ovlašćenja jer se sadržaj prava svojine odredjuje neposredno u zakonu.
Pravo svojine ne može zastareti bez obzira na to što vlasnik ne vrši svoja ovlašćenja. Zastarevaju obligaciona ali ne i stvarna prava. Sve dok posotji stvar postoji i pravo svojine na njoj izuzev ako je ono preneseno u državnu svojinu. Pravo svojine izuzetno može prestati zbog nevršenja od strane vlasnika pod pretpostavkom da na strani trećeg postoje zakonom odredjene okolnosti za sticanje prava svojine održajem ili od nevlasnika (za pokretne stvari).
23. Ograničenja prava svojine – uopšte
Pravo svojine kao najviša pravna i faktička vlast nije neograničena.
Ograničenja prava svojine mogu biti opšta (ograničavaju vršenje svakog prava svojine) ili posebna (predvidjena za posebne stvari ili za pojedine pravne situacije). Ona se mogu sastojati u dužnosti vlasnika da u pogledu stvari, nešto trpi ili propušta (negativno ograničenje), ili da nešto daje ili čini – (pozitivna ograničenja) što ne bi bio dužan da daje ili čini. Ograničenja prava svojine mogu nastati na osnovu zakona, odluke državnog organa ili na osnovu pravnog posla a sva se mogu ticati subjekta, ili obima i sadržine prava svojine.
- objasniti primer vezano za nasledjivanje stranaca u R. Srbiji.
- Prema odredbama zakona o poljoprivrednom zemljištu republike Srpske, fizička lica koja nemaju državljanstvo republike Srpske i BiH, ne mogu
da steknu vlasništvo na poloprivrednom zemljištu u Republici Srpskoj Izmedju živih lica.
24. Zabrana zloupotrebe prava svojine i susedsko pravo
Jedno od osnovnih načela ZOSPO je da vlasnik ostvaruje pravo svojine u skladu sa prirodom i namenom stvari. Zabranjeno je vršenje prava svojine protivno cilju zbog koga je zakonom i uspostavljeno, ili priznato. Prema tome pravo svojine se ne može vršiti s namerom da se drugome prouzrokuje šteta.
- susedsko pravo:
Susedsko pravo je skup normi kojima je uredjen odnos vlasnika bliskih(susednih) nepokretnosti, čije je korišćenje uzajamno zavisno zbog toga što se medjusobno graniče ili se prema mesnim običajima smatraju susednim.
- Imisije: vlasnik nepokretnosti odgovara i za imisije koje sa nje potiču, On je naime dužan da se pri koriščenju nepokretnosti uzdržava od radnji i da otklanja uzroke koji potiču od njegove nepokretnosti kojim se otežava korišćenje drugih nepokretnosti (prenošenje dima, neprijatnih mirisa, toplote, čadji, potresa, buke, otpadnih voda i sl.)preko mere koja je uobičajena s obzirom na prirodu i namenu nepokretnosti i na mesne prilike kojim se prouzrokuje znatnija šteta. Ako se nastanak uznemiravanja ili štete ne može sprečiti odgovarajućim merama (postavljanjem izolacija, filtera itd.), svako lice može zahtevati od drugoga da ukloni izvor opasnosti od koga preti znatnija šteta njemu ili neodredjenom broju lica, ako i da se uzdrži od delatnosti od koje proizilazi uznemiravanje ili opasnost štete.
- Pravo upotrebe susedne nepokretnosti – kada vlasnik izvodi gradjevisnke radove na svom zemljištu (zidanje objekta, rekonstrukcija itd), ovlašćen je da koristi delove susednog zemljišta uz prethodno obaveštavanje vlasnika te nepokretnosti.
Pravo nužnog prolaza – Odredjuje se kao pravo vlasnika jedne nepokretnosti koja nema vezu sa javnim putem, da zahteva prolaz preko susednog zemljišta, uz odgovarajuću naknadu. Ovo pravo nastaje samo u slučaju ako je normalno korišćenje jednog zemljišta iskuljučeno ili je povezano sa ogromnim nesrazmernim troškovima. Nužni prolaz može biti i privremen a utvrdjuje se sudskom presudom. Ne predstavlja susedsko pravo već kao pravo službenosti koje ustanovljava sud svojom odlukom.
Zakonsko pravo preče kupovine ovlašćuje jedno lice (imaoca prava preče kupovine) da zahteva od vlasnika stvari, koji namerava da je proda, da prvo njemu ponudi stvar na prodaju. Ako vlasnik stvari prvo imaocu prava preče kupovine, ne ponudi stvar na prodaju već je proda trećem licu, imalac ovog prava ovlašćen je da tužbom pred sudom poništi ugovor o prodaji i zahteva da se stvar njemu proda pod istim uslovima. Pravo preče kupovine se uspostavlja zakonom kako bi se ukrupnili posedi, smanjio broj suvlasnika a samim tim i broj sporova izmedju njih. (napomena za poljoprivredno zemljište)
- Ograničenja prava svojine u opštem društvenom interesu propisana su za odredjene stvari koje imaju poseban značaj za društvo. Tako je vlasnik šume kao dobra od opšteg interesa dužan da šumu održava, obnavlja i koristi da bi očuvao i povećeo njenu vrednost u skladu sa Zakonom o šumama.
- zakon o eksproprijaciji propisuje da se nepokretnosti mogu ekspropriatisati ili se svojina na njima može ograničiti uz pravičnu naknadu koja ne može biti manja od tržišne cene nepokretnosti ako to zahteva opšti interes utvrdjen na osnovu zakona.
26. Derivativno sticanje prava svojine ( načini sticanja pokretnih i nepokretnih stvari)
Ako sitcalac pravo svojine izvodi iz prethodnika, postoji derivatno sticanje. Pravo svojine na ovaj način može se steći ako su ispunjene sledeće pretpostavke: da je prethodnik vlasnik stvari, da postoji punovažan pravni osnov za sticanje I da je izvršen odgovarajući način sticanja. Prenosilac ne može na sticaoca preneti pravo svojine ako nije njen vlasnik u skladu sa pravilom”tek ono što imaš možeš drugome dati”.
- pravni osnov je praavni posao na osnovu koga prenosilac svojom voljom na sticaoca prenosi pravo svojine na nekoj stvari. Najčešći pravni posao kojim se prenosi svojina je ugovor. (dvostrani pravni posao, ali može biti I jednostrani – testament, legat). Tek kad je stvar predate sticaocu on postaje vlasnik stvari. Načini sticanaj pokretnih I nepokretnih stvari se medjutim razlikuju.
- načini sticanja nepokretnih stvari:
Za sticanja prava svojine na nepokretnim stvarima, pored postojanja punovažnog ugovora (koji mora biti zaključen u pismenoj formi I overen u sudu) potreban je I odgovarajući način sticanja. Predaja nepokretnih stvari u državinu sticaoca nije dovoljan I relevantan način predaje kao što je to slučaj kod pokretnih stvari. Opravdano se ističe da je je državina pokretnih stvari donekle pouzdan znak da je držalac I vlasnik te stvari, a kod nepokretnih ona ne može imati taj značaj. Na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnost stiče se upisom u javnu knjigu ili drugi odgovarajući način
odredjen zakonom. Pravni posao je osnov za upis u javnu knjigu ako sadrži izričitu izjavu prethodnika u toj knjizi da pristaje da se na osnovu ovog pravnog posla kao imalac prava svojine upiše sticalac. Na područijima gde veži tapijski sistem način sticanja je označenje prenosa na samoj tapiji I predaja tapije.
- načini sticanja pokretne stvari:
Na osnovu punovažnog pravnog posla pravo svojine na pokretnu stvar stiče stiče se predajom stvari u državinu sticaoca. Predaja pokretne stvari zavisi od vrste stvari, dogovora strana I prirode posla. ZOSPO reguliše najčešće načine predaje pokretnih stvari. Pored tih slučajeva predaja pokretnih stvari smatra se izvršenom I kada iz konkretnih okolnosti proizilazi da je izvršena predaja stvari.
- Fizička predaja, - Simbolična predaja, - Fiktivna predaja,
- Predaja stvari bez prenosa svojine
27. Originarno sticanje prava svojine (stvaranje nove stvari, spajanje i mešanje, građenje na tuđem zemljištu).
Originarno sitcanje posotji ako pravni sledbenik svoje pravo ne izvodi iz prava prethodnika nego iz činjenica odredjenih zakonom. Po samom zakonu pravo svojine se stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem, gradjenjem na tudjem zemljištu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom I u drugim slučajevima odredjenim zakonom.
- stvaranje nove stvari(specifikacija) je izrada nove stvari od odredjenog materijala. ZOSPO reguliše tri situacije:
a) lice koje od svog materijala svojim radom izradi novu stvar, stiče pravo svojine na tu stvar.
b) Pravo svojine na novu stvar pripada vlasniku od čijeg je materijala tu stvar na osnovu pravnog posla izradilo drugo lice. c) Ako je neko od tudjeg materijala svojim radom izradio novu
stvar, ona pripada njemu ako je savestan I ako je vrednost rada veća od vrednosti materijala, ako su vrednosti jednake – nastaje susvojina.
- Spajanje I mešanje (zajednički termin sjedinjenje), nastaje bez ugovora (volje vlasnika stvari), kada su stvari :
1) U svojini raznih vlasnika (dva ili više),
2) Tako sjedinjene da se više ne mogu razdvojiti bez znatne štete, ili bez nesrazmernih troškova.
- na novoj stvari nastaloj spajanjem ili mešanjem nastaje pravo susvojine u korist dotadašnjih vlasnika. I to srazmerno vrednosti koje su pojedine stvari imale u trenutku spajanje ili mešanja.
- Gradjenje na tudjem zemljištu: Gradjevina ne deli pravnu sudbinu zemljišta. Ako je graditelj savestan (nije znao niti je mogao znati da gradi na tudjem zemljištu) a vlasnik zemljišta nesavestan (znao je za gradnju I nije se tome usprotivio) stiče pravo svojine na gradjevisnkom objektu, na zemljištu na kome je objekat izgradjen kao I na zemljištu koje je neophodno za redovnu upotrebu objekta. Vlasnik zemljišta ima pravo da za vreme od tri godine od dana saznanja za završenu izgradnju , ali najkasnije za vreme od deset godina od završene gradnje traži da mu gradjitelj naknadi vrednost zemljišta u visini njegove prometne cene u vreme donošenja sudske odluke.
- Kada je graditelj nesavestan ili savestan a vlasnik je savestan (gradjenju se odmah usprotivio), vlasnik zemljišta može alternativno zahtevati :
1) da mu pripadne pravo svojine na gradjevisnki objekat(u tom slučaju vlasnik je dužan naknaditi graditelju vrednost objekta u visini prosečne gradjevinske cene objekta u mestu u kom se nalazi u vreme donošenja sudske odluke).
2) Da gradjitelj poruši gradjevinski objekat I vrati mu zemljište u prvobitno stanje.
3) Da mu graditelj isplati prometnu cenu zemljišta.
28. Sejanje i sađenje na tuđem zemljištu, novo rečno ostrvo i napušteno rečno korito.
Sejanje na tudjem zemljištu je priraštaj koji nastaje radnjom jednog lica ili sejača koji seje svoje seme bilja na tudjem zemljištu. U ovom slučaju se spaja pokretna stvar sa nepokretnom. Rod nastao iz semena pripada vlasniku zemljišta. Ako je sejač nesavestan (znao je da je zemljište tudje i da nema pravo na sejanje) rod pripada vlsniku zemljišta koji nije dužan da mu naknadi trošpkove semena i rada. Vlasnik zemljišta pored toga ima i pravo na naknadu štete nastale sejanjem. Kada je sejač savesatn, savesnom vlasniku zemljišta takodje pripada rod, ali nastaje njegova obaveza da sejaču
naknadi uloženo, seme i rad, najviše do visine prihoda koji je ostvario sa zemljišta. Ukoliko je sejač savestan, a vlasnik zemljišta nesavestan (nije sejača na vreme opomenuo) rod se deli kao da je izmedju njih zaključen ugovor o zakupu. U slučaju da su sejač i vlasnik zemljišta nesavesni, rod pripada vlasniku zemljišta. Vlasnik zemljišta je tada dužan nakndatiti sejaču seme i rad najviše do visine prihoda koje je vlasnik imao sa zemljišta.
- sadjenje na tudjem zemljištu: - jeveštački priraštaj koji nastaje sadjenjem sadnice(pokretne stvari u tudjem zemljištu). Sadnice postaju sastavni deo zemljišta „ako su već žile pustile“ i pripadaju vlasniku zemljišta.
- Kada je sadilac savestan (nije znao i nije bio dužan da zna da sadi na tudjem zemljištu, odnosno da nema prava da sadi) a vlasnik zemljišta nesavestan (Iako je znao za sadjenje nije se tome usprotivio). Vkasnik zemljišta je u obavezi da sadiocu naknadi vrednost sadnice i rada a najviše do iznosa koristi koju je vlasnik zemljišta imao od sadjenja. Nesavesni vlasnik zemljišta nema pravo da zahteva od savesnog sadioca vraćanje zemljišta u prvobitno stanje.
- Novo rečno ostrvo: - U slučaju da se u reci (bez obzira na to da li je plovna ili nije) pojavi novo ostrvo ono će postati objekat državne svojine. Ostrva nastala usled račvanja reke ili plavljenjem reke u više rukavaca ostaju i dalje u svojini dotadašnjih vlasnika.
- Napušteno rečno korito: - (korito sa koga se voda povukla ili je presušila) ostaje i dalje objekat državne svojine. U svojini Republike Srbije u državnoj svojini su pored ostalog i vode i vodotoci. Ako je voda presušila ili počela da ponire, možda će se pojaviti kasnije.
Udržavnoj svojini je i vodotok bez obzira na to što nema vode. 29. Održaj - uopšte, vrste, prekid i zastoj održaja
Održaj je državina stvari koja traje odredjeno vreme i na osnovu koje se stiče pravo svojine. Pretvaranje jednog faktičkog stanja koje je trajalo izvesno duže vreme u pravno stanje. Na osnovu održaja, originarno se stiče pravo svojine na pokretnim i nepokretnim stvarima. Sticalac svoje pravo ne može izvoditi iz prava prethodnika jer je njegova faktička vlast u suprotnosti sa pravom svojine koju ima prethodnik. Samo ona državina koja ima zakonom odredjene kvalitete je osnov za sticanje prava svojine.
- održaj se razlikuje od zastarelosti iako u obe situacije pravna dejstva nastaju zbog nevršenja prava. Instiut zastarelosti primenjuje se na obligacione odnose (relativna prava), a održaj na stvarna prava. Poveriocu je dužnik poznat, zbog čega može sprečiti zastarelost.
-Svako fizičko ili pravno lice može steći pravo svojine održajem. On proizvodi dejstva samo ako ima odredjene kvalitete i traje zakonom odredjeno vreme. Državina mora predstavljati stvarnu faktičku vlast na stvari i trajati sve vreme koje je zakonom odredjeno kao rok održaja.
Zavisno od kvalifikovanosti (kvaliteta) državine, održaj može biti redovan i vanredan.
Redovan održaj postoji kada je državina savesna i zakonita a traje i zakonom odredjeno vreme. Ovo je kvalifikovani održaj i zbog tofa traje kraće vreme od vanrednog.
Savestan i zakoniti držalac pokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom tri godine, a savestan i zakoniti držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 10 godina.
- vreme potrebno za održaj počinje onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj.
- Vanredni održaj je sticanje prava svojine na osnovu savesnog održaja koji je trajao zakonom odredjeno vreme. Ovaj održaj je prema tome manje kvalifikovan od redovnog (ne zahteva se da je državina i zakonita kao kod redovnog održaja), zbog čega su rokovi za održaj duži. Savesni držalac pokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 10 god. A savestan držalac nepokertne stvari na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 god.
- Vreme potrebno za održaj uračunava se i vreme za koje su prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar kao savesni držaoci ili i savesni i zakoniti držaoci. Ovo uračunavanje vremena održaja prethodnika naziva se akcesija. Naslednik postaje savestan držalac od trenutka otvaranja nasledja, i u slučaju kada je ostavilac bio nesavestan držalac a naslednik to nije znao niti je to mogao znati.
Vreme potrebno za održaj počinje onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj. Vreme održaja naslednika počinje od dana otvaranja nasledja.
Prekid izaziva jedna a zastoj druga dejstva. Posle prekida održaja rok za održaj počinje teći iznova a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom odredjeni rok održaja. Ako održaj nije mogao da počne da teče zbog zastoja – zakonom odredjenog uzroka, on počinje teći kad taj uzrok prestane. Kada je održaj počeo teći pre nego što je nastao zastoj on nastavlja da teče kada prestane uzrok zastoja, a vreme koje je isteklo pre nastanka zastoja računa se u zakonom odredjeni rok održaja.
30. Sticanje svojine od nevlasnika
Predstavlja odstupanje od pravila da prenosilac drugome ne može ustupiti više prava nego što sam ima.
Pravo svojine direktno se može steći od nevlasnika ako su ostvarene odredjene opšte i posebne pretpostavke. Opšte su:
1) Da je sticalac savestan (koji ne zna ili prema okolnostima nije morao znati da stvar koju stiče nije svojina prenosioca)
2) Da je stvar pokretna
3) Da je pravni posao na osnovu koga je prenesena stvar na sticaoca teretan.
4) Da je stvar predata sticaocu.
Ove pretpostavke se moraju ispuniti kumulativno. Pored njih mora biti i ispunjena jedna od sledećih posebnih pretpostavki:
1) Da je stvar pribavljena od nevlasnika koji u okviru svoje delatnosti stavlja u promet takve stvari (zlatni nakit kupljen u zlatari, ili mestu gde se uobičajeno prodaje iako je ukraden).
2) Da je stvar pribavljena od nevlasnika kome je vlasnik predao stvar u državinu, na osnovu pravnog posla koji nije osnov za pribavljanje prava svojine.
- raniji vlasnik je ovlašćen da od savesnog sticaoca zahteva da mu stvar vrati uz naknadu po prometnoj (tržišnoj) ceni ali samo ako ta stvar ima za njega poseban značaj, i ako je zahtev podnesen pre isteka jedne godine od sticanja prava svojine od nevlasnika na tu stvar.
31. Okupacija, nalaz izgubljene stvari i nalaz skrivenog blaga
Okupacija je uzimanje u državinu ničijh stvari s namerom da se na njima zasnuje pravo svojine.
1. da je stvar pokretna
2. da je tu stvar napustio njen vlasnik
3. da okupant ima državinu stvari u nameri da na njooj stekne pravo svojine 4. da zakon nije isključio sticanje prava svojine
-u našem pravu divlje životinje ne predstavljaju ničiju stvar a mogu se prisvojiti ubijanjem ili hvatanjem na osnovu administrativne dozvole.
Na nepokretnim stvarima, te i nepokretnostima po nameni isključena je mogućnosti sticanja prava svojine okupacijom. Naime iako je nepokretnost
napuštena ona po sili zakona prelazi u državnu svojinu u trenutku napuštanja.
Nalaz izgubljene stvari – pokretna stvar je izgubljena kad bez volje vlasnika odnosno držaoca ona više nije u njegovoj faktičkoj vlasti zbog čega mu nije pozanto gde se nalazi. Zaturena stvar – stvar koja se i dalje nalazi u faktičkoj vlasti vlasnika ali on ne zna tačno gde – razlikuje se od izgubljene.
Izgubljena stvar se razlikuje i od derelinkvirane stvari (derelikcija je napuštanje stvari od vlasnika - kada na nesumnjiv način izrazi volju da ne želi više da je drži).
Ako u odredjenom roku po nalaženju stvari nije moguće pronaći vlasnika, stvar prelazi u društvenu svojinu a savesni nalazač stiče pravo na naknadu od 15% od vrednosti stvari.
Nalaz skrivenog blaga – skriveno blago su pokretne stvari - dragocenosti (zlato, srebro, nakit, drago kamenje i dr.) koje su u nepokretnosti bile skrivene – zakopane u zemlju, uzidane u zgradu, odložene u pećinu i sl. Tako dugo “da se njihov gospodar doznati i pronaći ne može“ takve pronadjene stvari označavaju se kao sokrovište.
32. Nacionalizacija i drugi načini oduzimanja imovine
Posle završetka II sv. Rata druga Jugoslavija je propisima drastično promenila svojinske odnose. U pretežnom delu to je učinjeno na osnovu zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji, zakona o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacije, zakona o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeća.
Navedenim i ostalim prinudnim propisima podržavljena je imovina fizičkih i pravnih lica. Ovo je originarni način sticanja prava svojine države. Za prinudno oduzete stvari i prava država uglavnom nije ranijim vlasnicima isplatila nikakvu naknadu ili ta naknada nije bila tržišna odnosto pravična. Republika Srbija još nije donela opšti zakon o denacionalizaciji ali je takvo opredeljenje iskazano donošenjem zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine. Ovim zakonom uredjen je postupak prijavljivanja i evidentiranja imovine koja je na teritoriji R. Srbije oduzeta bez naknade tržišne vrednosti ili pravične naknade pirmenom propisa i akata o nacionalizaciji agrarnoj reformi, konfiskaciji, eksproprijaciji i drugih propisa donetih i primenjivanih posle 09.marta 1945. god. Prijavu za oduzetu imovinu podnose fizička lica kojime je imovina oduzeeta na osnovu navedenih propisa, republičkoj direkciji za imovinu R. Srbije, na obrascu propisanim tim zakonom najkasnije do 30. Juna 2006. god.
Zakonom o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama koji je stupio na snagu 01.Oktobra 2006. god regulisani su uslovi i način i postupak vraćanja imovine koja je na teritoriji R. Srbije oduzeta od Crkava i verskih zajednica.
33. Eksproprijacija i komasacija
Je prinudno prenošenje nepokretnosti iz privatne svojine u državnu svojinu u opštem interesu i uz pravičnu naknadu ranijem vlasniku. Poznajemo potpunu eksproprijaciju i nepotpunu eksproprijaciju. Nepotpunom eksproprijacijom se ograničva pravo svojine vlasnika nepokretnosti. Na korisnika eksproprijacije prenose se samo stvarna prava koja opterećuju nepokretnosti vlasnika (pravo službenosti, pravo zakupa). Nepokretnosti koje se mogu ekspropriatisati su: zemljište zgrade i drugi gradjevinski objekti. Opšti interes za eksproprijaciju nepokretnosti utvrdjuje se zakonom ili odlukom vlade republike Srbije u skladu sa zakonom o eksproprijaciji. U ime Srbije predlog za eksproprijaciju podnosi republički javni pravobranilac, a u ime ostalih korisnika eksproprijacije nadležni javni pravobranilac.
- Komasacija – Je oduzimanje vlasnicima zemljišta koje je usitnjeno ili ima nepravilni oblik na jednom području (komasaciono područje) u vidu pravilnijih parcela na osnovu akta državnog organa u opštem interesu dodelilo istim vlasnicima. Usitnjene zemljišne parcele u upravnom postupku oduzimaju se vlasnicima i uključuju u komasacionu masu. Iz tako dobijne mase zemljište se preraspodeljuje tako da se ranijim vlasnicima iz te mase daje odgovarajuće zemljište koje je pravilnije i pogodnije za poljoprivrednu obradu.
34. Prestanak prava svojine Pravo svojine prestaje:
Kada drugo lice stekne pravo svojine na istoj stvari, napuštanjem stvari (derelikcija), propašću stvari i u drugim slučajevima odredjenim zakonom. Stvar se smatra napuštenom ako njen vlasnik na nesumnjiv način izrazi volju da se odriče prava svojine na njoj. Pravo svojine koje odredjeno lice ima na stvar prestaje kada drugo lice stekne pravo svojine na tu stvar. Pravo svojine na stvari i dalje ostaje ali je promenjen njen titular.
Pravo svojine u potpunosti (apsolutno) prestaje kada je stvar potpuno propala jer više uopšte ne može biti objekat prava svojine (kuća je potpuno izgorela, kineska vaza je potpuno razbijena tako da se ne može lepiti). Na
ostatke propale stvari vlasnik zadržava pravo svojine(automobil je oštećen tako da se ne može popraviti i ponovo koristiti, ali su ostali upotrebljivi delovi). Ako se oštećena stvar može popraviti pravo svojine na njoj ne prestaje.
35. Zaštita prava svojine – reivindikaciona tužba
Zaštita prava svojine je subjektivno apsolutno imovinsko pravo. Svako lice je dužno se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica. Pravo svojine može biti povredjeno oduzimanjem stvari vlasniku ili smetanjem tog prava. U tim situacijma nastaje zahtev vlasnika za zaštitu prava svojine – ovlašćenje na podnošenje svojinske (petitorne) tužbe.
Vlasnik kome je oduzeta individualno odredjena stvar ovlašćen je na podnošenje reivindikacione tužbe. Zakoniti i savesni držalac stvari (lice čija je državina podobna za redovan održaj) takodje je ovlašćen na podnošenje svojinske tužbe u slučaju oduzimanja stvari (publicijanska tužba). Ako treće lice neosnovano uznemirava vlasnika ili pretpostavljenog vlasnika (na drugi način a ne oduzimanjem stvari) oni mogu podneti negatornu tužbu.
Reivindikacionu tužbu može podneti vlasnik individualno odredjene stvari koji je prestao biti njen držalac protiv držaoca stvari. Da bi tužbeni zahtev bio usvojen tužilac mora dokazati da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog.
36. Publicijanska i negatorna tužba
Publicijanskom tužbom kvalifikovani držalac stvari zahteva vraćanje stvari od držaoca kod koga se nalazi bez pravnog osnova ili po slabijem pravnom osnovu. I ovom i Reivindikacionom tužbom se zahteva vraćanje individualno odredjene stvari od držaoca stvari. Publicijanska tužba je svojinska tužba te ne zastareva. Da bi tužilac uspeo sa reivindikacionom tužbom mora dokazati da je vlasnik stvari iako je podneno publicijansku tužbu dovoljno je da dokaže da ima jači pravni osnov za državinu stvari. - Negatorna tužba : Negatorna tužba je svojinska tužba vlasnika (držaoca) protiv svakog ko ga uznemirava na drugi način a ne oduzimenjm stvari. Dok reivindikacionu tužbu i publicijanskui tužbu podiže vlasnik odnosno pretpostavljeni vlasnik (držalac) zbog oduzimanja državine negatornu tužbu podiže vlasnik (držalac) kada mu državina stvari nije oduzeta ali je ometen u vršenju ovlašćenja na stvar.
Negatorna tužba se može podići ako:
