KOGNITIVNA DISONANCA IZME
Đ
U RELIGIOZNIH I
SEKULARNIH SOCIJALNIH STAVOVA
Jelena Markovi
ć
1 Filozofski Fakultet, BeogradKao osnova za istraživanje kognitivne disonance religioznih i sekularnih normi, poslužio je generalni nalaz studje koji ukazuje na tendenciju većine religioznih studenata da prihvataju norme i shvatanja (u sferi inter-personalnih odnosa i reproduktivnog ponašanja) koje svojim stavovima i učenjima ne podržava hrišćanska pravoslavna Crkva. Ipak, izvesna doslednost između sistema vrednosti i sistema religioznog verovanja postoji: intenzitet religioznosti povezan je sa nižom tolerancijom prema sekularnim normama, odnosno manjim stepenom njihovog prihvatanja. Religiozni i nereligizni ispitanici se značajno razlikuju u tri od četiri razmatrane situacije uravnotežavanja. Religiozni najčešće biraju strategiju relativizovanja striktnosti Crkvene norme ponašanja- prema kojoj se nekim pojedinačnim izuzetkom formalno ne narušava opšte pravilo ili opredeljenje, dok nereligiozni ispitanici za najadekvatnije biraju dualističko gledište, kojim se načelno razgraničavaju domeni zaključivanja o duhovnim i svetovnim pitanjima, i psihološki postavljaju u međusobno irelevantan odnos.
Ključne reči: kognitivna disonanca, religioznost, religiozni dogmatizam, kognitivno uravnotežavanje
UVOD
Najveći sociolozi prošlosti predviđali su da će industrijalizacija, urbanizacija i prosperitet dovesti do opadanja, možda i do nestajanja religije. Ovaj proces nazivan je "sekularizacijom", pod kojom se podrazumeva smanjenje religiozne aktivnosti, u smislu članstva i učestalosti odlaska u crkvu, smanjenje uticaja religije na ljudsko ponašanje, i "desakralizacija" društva, u kojem natprirodne sile više neće imati važnost. I dalje se u literaturi obraća pažnja na tzv. "gubitak vrednosti" u modernoj zapadnoj kulturi. Koliko je ovaj proces odmakao, i kakave specifičnosti poprima u našoj kulturi, su neki od izazova za psihologe religije.
1
Istorijski konflikt religiozne i naučne misli, i njihove relativno nezavisne putanje razvoja odredili su naučnu platformu za sve empirijske disclipine, uključujući i psihologiju, koja se u mnogim od svojih istraživački plodnih naučnih podoblasti indiferentno, ili skeptično odnosi prema pitanjima religiozne vere. Neka američka istraživanja akademskih radnika i fakultetskih profesora su pokazala da su među naučnicima najmanje religiozni psiholozi i drugi predstavnici humanističkih nauka, a da su najreligiozniji fizičari, dok su pedagozi i ekonomisti negde u sredini, kako navode
De Jong & Faulkner (De Jong & Faulkner, 1972, prema Argyle, 2000). Slični nalazi, koje navode Neeleman & Persaud (Neeleman & Persaud 1995, prema Smith, 1998) odnose se i na psihijatre i psihoterapeute. Ova situacija interpretirana je najčešće veličinom "školovane distance", i različitom prirodom fenomena koje proučavaju prirodne i društvene nauke, te mogućim konfliktom paradigmi koji se više nameće onima koji se socijalnim i psihološkim fenomenima naučno bave.
Socijalna psihologija najčešće usvaja ne-ontološki pristup u ispitivanju religije a svojim predmetom ineres usmerava na norme, stavove, verovanja i vrednosti koje individua u različitim procesima socijalizacije usvaja. Teorija socijalnog učenja i procesi identifikacije i internalizacije mogu velikim delom da objasne korelacije religioznog ponašanja (merenog preko učestalosti odlazaka u crkvu) između dece i roditelja, koje nadilaze npr. one koje se odnose na ponašanje u oblasti političkih stavova ili sporta, kako navodi Argyle (Argyle, M., 2000). Ovaj uticaj roditelja (barem kada su u pitanju američke i britanske studije) je dvostruk: uključuje i učenje po modelu, i ponašanje koje se potkrepljuje. Međutim, empirijsko približavanje konstruktu religioznosti već decenijama nastoji da dođe do instrumenata koji bi obuhvatili mnogobrojne aspekte ili "dimenzije" religioznosti. Uprkos mnogim varijacijama u religioznom iskustvu, ponašanju i verovanjima, autori se trude da odrede one opšte i univerzalne oblasti psihičkog života u kojima bi religija trebalo da se manifestuje. Glock i Stark (Glock & Stark,1965. prema Bond, C.W.,1994) navode 5 dimenzija individualne religioznosti: iskustvenu, ritualnu, ideološku, intelektualnu i konsekventnu. Ovde je ideološka dimenzija religije definisana kao ona koja se odnosi na konstrukt religioznog uverenja, ali ono što se pokazalo interesantnim za istraživanje ovih uverenja nije samo sadržaj i stepen važnosti koji se njima pridaje, već i njihova epistemološka motivacija.
koje ima karakter dogme, dok je u teološko-crkvenoj misli ortodoksija propovedanje i ispovest Božje Reči u njenoj čistoj i nepromenjenoj formi. Upravo ova čistota, veruje se da je ono što je čini svetom za crkvu i vernike.
I konsekventna dimenzija u ranije navedenoj podeli Glocka i Starka razlikuje od preostale četiri u tome da obuhvata sekularne efekte religioznog verovanja, prakse, iskustva i znanja individue. Ovde spadaju svi oni religiozni propisi koji specifikuju šta bi religiozni ljudi trebalo da rade, i kakve stavove bi trebalo da imaju - kao posledice njihove vere. Kako spomenuti autori navode, ova dimenzija se tiče
čovekovog odnosa prema čoveku, pre nego čovekovog odnosa prema Bogu.
Ako naš interes okrenemo ka ovoj dimenziji religije, onda možemo da se približimo i odgovoru na pitanje, ne samo da li i u kojoj meri će religiozna opredeljenost da utiče na različite socijalne stavove, nego koja i kakva religioznost, u smislu njene veće ili manje kognitivne kompleksnosti.
Socijalnopsihološki pristup religioznosti bavio se i ispitivanjem vrednosti ili vrednosnih orijentacija kao širom motivacionim korelatima religioznih uverenja. Kros-kulturalna validacija teorijskog modela vrednosti izraelskog psihologa Švarca (Shwartz,1992, prema Fontaine, 2000) pokazala je da je u različitim kulturama vrednosni sistem individue u bliskoj vezi sa njenim religioznim identitetom, u smislu doslednog prihvatanja tradicionalnih vrednosti i normi kulture od strane religioznijih ispitanika, i odbacivanja hedonističke vrednosne orijentacije. Međutim, ideološki okvir kojem pripada naša populacija teško je sa sigurnošću pretpostaviti i okarakterisati, s'obzirom na raznovrsne istorijske i kulturološke uticaje kojima je izložena.
Istraživanja vrednosnih orijentacija i preferencija životnih stilova u studentskoj i srednjoškolskoj populaciji u poslednjih deset godina nedvosmisleno pokazuju da su kod mladih među najprihvaćenijima hedonističke i utilitarne vrednnosti, uz njih i porodično-sentimantelni životni stil, dok se religiozni životni stil nalazio na pretposlednjem mestu (prema Popadić, 1995; Relić, 1998; Erac, 1999). Međutim, sociolozi ukazuju da su se u Srbiji u poslednjoj deceniji 20. veka promene svakako dogodile u oblasti religije, i tu tezu potkrepljuju rezultatima istraživanja i podacima sa poslednjeg popisa stanovništva, prema kojima je tipična slika vernika danas potpuno izmenjena.
Dok su vernici osamdesetih godina bili mahom ljudi sa sela, marginalizovani, žene, stariji, i uglavnom bez škole, danas postoji sasvim suprotna situacija. Vernici su stanovnici grada, muškarci, obrazovani i mladi, prema podacima studije iz zbornika "Srbija krajem milenijuma: razaranje društva, promene i svakodnevni život" koje citira Nikolić O. u dnevnom listu Glas Javnosti (Nikolić, 2003).
Dužina trenda porasta religioznih među mladima pokazuje da njihova religioznost nije samo prolazno pomodarstvo koje će brzo proći, kako se u prvi mah
činilo, a karakterističan za istraživanja u populaciji na teritoriji Srbije je i podatak da se i antiteisti kao deklarisani protivnici religije veoma pridržavaju tradicionalnih obeležja religioznosti, redovno slaveći sve veće verske praznike.
stilova među studentima u ovom trenutku, ali možemo da očekujemo da preferencija hedonističke orijentacije, koja na ovom uzrastu takođe pokazuje stabilan trend tokom niza godina, i dalje zauzima najviše pozicije u sistemu vrednosti kojima studenti teže, i koje pretpostavljaju drugim vrednostima. Na osnovu toga, u kontekst radikalno izmenjene slike religioznosti u populaciji mladih, umeće se i pretpostavka o izvesnom neskladu, ili paralelnom koegzistiranju međusobno suprotstavljenih etičkih perspektiva ili stavova.
Ako pokušamo da uporedimo hrišćanske norme sa u savremenoj
sekularizovanoj kulturi rasprostranjenim shvatanjima i sa njima povezanim oblicima ponašanja , možemo pretpostaviti da će se populacija vernika naći u situciji koju je u socijalnoj psihologiji Leon Festinger definisao kao kognitivna disonanca (Festinger, 1957., prema Havelka, 1992.). Kognicije, odnosno stavovi, se smatraju disonantnim onda kada iz jednog od njih proizilaze konsekvence koje su suprotne onom drugom, ili njegovim konsekvencama. Prema ovoj teoriji, kognitivna disonanca koja može nastati kao rezultat usvajanja više stavova koji se međusobno (logički) isključuju, se doživljava kao neugodno motivišuće stanje koje individua nastoji da umanji. Kasnije eksperimentacije u oblasti ove teorije uvele su izvesne revizije i dopune: socijalni psiholog Aronson zaključio je da kod kognitivne disonance nije u pitanju logička nekonzistentnosti, već psihološka. Ako disonanca postoji, to je zbog toga što neko ponašanje ili stav osobe nije u skaldu sa njenim konceptom o sebi, te je osnovni poriv za redukovanje disonace po Aronsonu, očuvanje samopouzdanja i adekvatne slike o sebi.
Terminima Heider teorije ravnoteže takođe možemo da komentarišemo situaciju u kojoj će se naći osoba koja je subjektivnim, stavskim odnosom povezana sa nekim apstraktnim uverenjima, kakve su religiozne i sekularne norme moralnog ponašanja (u izvesnom smislu, odnos između religiozne osobe i njenih religioznih verovanja možemo videti i kao ujedinjujući). Sa druge strane, religiozna uverenja i sekularna shvatanja o etičnosti ponašanja koja smo u ovom istraživanju razmatrali, se po definiciji nalaze u negativnom, uzajamno isklučujućem odnosu.
Ispitujući stavove studenata prema religiji i prema sekularnim normama možemo očekivati sledeće kategorije ispitanika:
a) R + O – S (osoba prihvata religiozna shvatanja i norme, ali ne i sekularne) b) R – O + S (osoba prihvata sekularna shvatanja i norme, ali ne i religiozne) c) R – O – S (osoba ne prihvata ni religiozne ni sekularne norme ponašanja) d) R + O + S (osoba prihvata i religiozne i sekularne norme ponašanja) Za naše istraživanje najinteresantnija je četvrta grupa ispitanika kod kojih postoji evidentna kognitivna nekonzistentnost.
Ukoliko bi religiozna osoba izrazila pozitivan stav prema ispitivanim
Slika1: Shema neuravnotežene kognitivne konfiguracije
+
–
+
Formalno gledano, ova situacija bi se mogla transformisati u ravnotežu ukoliko bi samo jedna relacija bila pozitivna a ostale dve negativne, ili ako bi.sve tri relacije bile pozitivne:
1) Prva situacija podrazumeva da religiozna osoba ili odbaci svoja religiozna uverenja, ili promeni svoj stav prema sekularnim shvatanjima i normama ponašanja.
Logička nekonzistentnost između suprotstavljenih normi se ne umanjuje, ali se odbacivanjem jednog od disonantntnih stavova najlakše postiže stanje kognitivne ravnoteže. U našem istraživanju ovu situaciju smo predstavili u vidu alternative kojom se stav Crkve favorizuje, i odbacuje sekularna perspektiva o etičnosti određenih oblika ponašanja.
2) Druga situacija (promena odnosa trijade u tri plusa) podrazumeva da se u svesti osobe uspostavi neka vrsta pozitivnog odnosa ili sklada između religioznih i sekularnih shvatanja, te osoba ne mora u celosti da promeni svoj stav ni prema sekularnim ni prema religioznim normama. Ovim strategijama dakle, stav osobe prema religioznim i prema sekularnim normama nije promenjen (i dalje je pozitivan) ali je njihov međusobni odnos u izvesnom stepenu modifikovan novim sadržajem i interpretiran kao harmoničan, iako u prvi mah (formalno-logički) isključujući. Ovakva mogućnost u našem istraživanju predstavljena je pomoću tri alternative. Prva od njih odnosi se na očekivanje da će Crkva vremenom reformisati svoje norme i više ih približiti duhu vremena, te na taj način omogućiti sklad religioznih i sekularnih etičkih shvatanja. Alternativa koju smo odredili kao relativizam,
podrazumeva relativizaciju uzajamne isključivosti religioznih i sekularnih normi na takav način da se etička pravila hrišćanske Crkve ne interpretiraju kao apsolutna, njihova striktnost se umanjuje, a norma tretira kao relativno fleksibilno pravilo koje dozvoljava neke izuzetke.
Poslednja alternativa, koju smo odredili kao dualizam predstavlja strategiju kojom se obe etičke perspektive posmatraju kao podjednako validne, ali se interpretiraju kao međusobno irelevantne. Iako se odnose na isti objekat posmatranja (norme ponašanja u sferi partnerskih odnosa) i iako su formirane u relativno jedinstvenom iskustvu ljudske civilizacije, religiozne i sekularne norme definisane
religiozna osoba
sekularni stavovi religiozna
su u okvirima različitih paradigmi, odakle najčešće potiče nemogućnost sporazumevanja između različitih oblasti ljudskog saznanja koje operišu jednim brojem zajedničkih termina, ali pod njima podrazumevaju različita denotativna i konotativna značenja.
Od značaja za bolje upoznavanje i razumevanje vrednosnog okvira studentske populacije ispitivanje shvatanja o ulogama različitih polova, i etičnosti odnosa i normi ponašanja u mikro-socijalnim sredinama kakve su brak i partnerski odnosi. Pitanja jednakih prava, kao i prava vezanih za reprodukciju i strukturu porodice, u socijalnopsihološkim istraživanjima se najčešće tretiraju kao indikatori uticaja ženskog pokreta u jednom društvu. Međutim, sa druge strane posmatrano, otkloni u odnosu na norme ponašanja na kojima se zasniva hrišćanski pogled na svet mogu nam otkriti nešto više o stepenu uticaja i karakteru uloge koju zauzima hrišćanska Crkva u formiranju, za opstanak vrste, relevantnih vrednosti. Kako u medijima, tako i u pravoslavnoj religioznoj literaturi nailazimo na eksplicitne formulacije hrišćanskih normi (i kaznenih mera njihovog kršenja) koje se odnose na čin abortusa, homoseksualnost, odluku o razvodu i stupanju u novi brak, stupanju u predbračne seksualne odnose, hijerarhiju autoriteta u bračnoj zajednici, i svetost zajednice braka uopšte. Za naše istraživanje bilo je interesantno posmatrati ona individualna mišljenja o odnosima između polova i temama tipično vezanim za njihovu veću slobodu u odnosu na na neke od normi koje u svojim učenjima i biblijskim izvorima eksplicitno zastupa hrišćanska etika. Operacionalno definisanje disonantnosti ovih perspektiva (konzervativno/liberalno, ili hrišćansko/sekularno) u kontekstu fokusiranja na ranije komentarisanu konsekventnu dimenziju religioznosti, čini se pogodnom osnovom za eksploraciju kognitivne neravnoteže religioznih i sekularnih stavova, odnosno različitih strategija njenog prevazilaženja.
METOD
Kao osnovni instrument korišćen je upitnik namenski konstruisan za istraživanje, koji se sastojao iz nekoliko grupa pitanja i subskala: pitanja koja se odnose na (ne)prihvatanje sekularnih normi, zatim “kognitivne”, “bihejvioralne”, i “iskustvene” subskale religioznosti, skale “religiozne dogmatičnosti “ i grupe pitanja koja registruju preferenciju strategije uravnotežavanja kognitivne disonance između međusobno isključujućih sekularnih i religioznih normi. Istraživanje je obavljeno tokom aprila 2003.godine obuhvatilo je studente 6 različitih studijskih grupa Filozofskog fakulteta u Beogradu. Uzorak ispitanika činilo je 200 studenata. 72% ispitanika pripadalo je starosnoj grupi 21-24 godine, dok je 74.5% ispitanika u uzorku bilo ženskog pola.
posmatranih grupa u svakoj od 4 različite situacije uravnotežavanja, jer su one definisane kao podjednako validni, samo u različitom stepenu složeni, načini prevazilaženja kognitivne disonance, već samo da će se religiozni, nereligiozni, i religiozno neopredeljeni ispitanici, na nivou grupa, razlikovati u preferencijama strategija. Argument za ovo očekivanje nalazimo u samoj činjenici da postoji veća verovatnoća da će religiozni ispitanici doživeti kognitivnu (ili psihološku) neravnotežu između sekularnih, i stavova Crkve – bilo da su njihovi lični stavovi u skladu sa hrišćanskim učenjem, kada se disonanca može procenjivati kao objektivna intelektualna, ali ne istovremeno i subjektivno "internalizovana" dilema, bilo da nisu, kada ona postaje lična i u većoj meri "internalizovana".
Dalje smo pretpostavili da u pogledu preferencije strategije uravnotežavanja kognitivne disonance postoje značajne grupne razlike između onih religioznih ispitanika koji imaju liberalne stavove prema normama ponašanja u oblasti partnerskih odnosa koje smo razmatrali i onih religioznih ispitanika koji nemaju takve stavove, tj. ne odobravaju navedene oblike i norme ponašanja. Ni ovde nismo specifikovali u pogledu koje kognitivne strategije će se ispoljiti najveće razlike između onih religioznih ispitanika kod kojih postoji evidentirana kognitivna disonanca, i onih religioznih kod kojih ona ne postoji, već smo samo pretpostavili da
će prva grupa, inače najinteresantnija za istraživanje, imati svojstven način uravnotežavanja disonantnih stavova, različit od preostalih posmatranih grupa.
REZULTATI
Uzimajući u obzir da je istraživanje bilo eksplorativnog tipa, može se tvrditi da su svi dobijeni koeficijenti pouzdanosti (koeficijent relijabilnosti za kognitivnu subskalu iznosi α = 0.9586, za bihejvioralnu α = 0.9021, za iskustvenu subskalu α = 0.7456, za skalu religioznosti u celini α = 0.9586) zadovoljavajuće visoki, i da su (nakon odbacivanja nedovoljno diskriminativnih) ajtemi unutar skale religioznosti, kao i unutar svake od subskala, u dovoljnoj meri međusobno povezani, te da je izračunavanje ukupnih skorova na pojedinim subskalama bilo opravdano. Izvesna rezerva može se izraziti u pogledu skale religiozne dogmatičnosti, gde je koeficijent pouzdanosti nešto niži (α = 0.6863), ali još uvek prihvatljiv za ovaj tip istraživanja. Distribucija skorova na ovoj subskali je pozitivno asimetrična (Sk = 4.587), što nam govori da postoji veća proporcija nižih skorova ispitanika u odnosu na više skorove, odnosno, da ova karakteristika nije u velikom stepenu izražena u ispitivanom uzorku. 43.5% ispitanika u uzorku sebe smatra religioznim, dok 30.5% ne smatra. Preostalih 26% ispitanika nije sigurno da li su religiozni ili ne.
Tabela koeficijenata korelacije ukazuje da su svi stavovi koji se odnose na norme ponašanja u sferi partnerskih odnosa međusobno pozitivno povezani, i da su povezanosti statistički značajne, iako relativno niske, odnosno umerene.
Dobijeni su dosledno negativni statistički značajni koeficijenti korelacije (iako ne izuzetno visoki) između intenziteta individualne religioznosti i prihvatanja svih šest u istraživanju ispitivanih.
odnosa i oblika ponašanja, i da se kriterijumi njihove etičnosti ili prihvatljivosti primenjuju relativno dosledno na svaku od ovde razmatranih sociopsiholoških pojava, prema kojima hrišćansko učenje i Crkva postavljaju izvesne restriktivne zahteve ili norme.
I t-test analizama su utvrđene statistički značajne razlike između religioznih i nereligioznih ispitanika, koje se ne javljaju u pogledu 2 od 6 razmatranih stavova (stav o ravnopravnosti uloga u braku i stav o stupanju u novi brak) što navodi na pretpostavku da religioznost nije od pretežnog značaja za njihovo formiranje.
Tabela br1: koeficijenti korelacija između ispitivanih socijalnih stavova, religioznosti (operacionalizovane jednodimenzionalno i višedimenzionalno) i religiozne dogmatičnosti
1 2 3 4 5 6 7 8 9
prihvatanje
abortusa (1) 1.000 0.407* 0.506* 0.357* 0.215* 0.369* -0.297* -0.483* -0.291*
stav prema homoseksualni
m odnosima (2)
0.407* 1.000 0.346* 0.425* 0.387* 0.379* -0.249** -0.317* -0.292*
stav prema predbračnim
seksualnim odnosima (3)
0.506* 0.346* 1.000 0.337* 0.322* 0.172* -0.303** -0.409* -0.143
stav prema nevenčanoj zajednici (4)
0.357* 0.425* 0.337* 1.000 0.347* 0.327* -0.281** -0.378* -0.153*
stav prema novom braku
(5)
0.215* 0.387* 0.322* 0.347* 1.000 0.226* -0.048 -0.145* -0.122
stav prema ulogama u braku (6)
0.369* 0.379* 0.172* 0.327* 0.226* 1.000 -0.116 -0.149* -0.127
religiozna samo- identifikacija
(7)
-0.297* -0.249* -0.303* -0.281* -0.048 -0.116 1.000 0.796* 0.090
religioznost
total (8) -0.483* -0.317* -0.409* -0.378* -0.145* -0.149* 0.796* 1.000 0.206* religiozni
dogmatizam (9)
Kada je u pitanju usklađivanje disonantnih stavova u pogledu abortusa, izbor najadekvatnije među ponuđenim strategijama uravnotežavanja u ispitivanom uzorku je relativno heterogen. Najveći procenat (36.6%) ispitanika u ukupnom uzorku se opredeljuje za varijantu koju smo odredili kao dualizam ("Religija treba da se bavi duhovnim pitanjima a nauka i medicina svetovnim").
Tabela br.2: frekvence i procenti preferencije strategija uravnotežavanja disonantnih stavova o abortusu
RELIGIOZNA SAMO-IDENTIFIKACIJA KOGNITIVNO
URAVNOTEŽAVANJE STAVOVA O
ABORTUSU
religiozni nisam
siguran nereligiozni
ukupno
nemoguće uskladiti (13) 15.7% (4) 7.8% (5) 8.3% (22) 11.3% dualizam (25) 30.1% (20) 39.2% (26) 43.3% (71) 36.6% relativizam (32) 38.6% (9) 17.6% (10) 16.7% (51) 26.3% reforma (13) 15.7% (18) 35.3% (19) 31.7% (50) 25.8% ukupno (83) 100% (51) 100% (60) 100% (194) 100%
Na osnovu t-test analiza utvrđeno je da između religioznih i nereligioznih postoje statistički značajne razlike: u slučaju opredeljenja za relativistički način prevazilaženja kognitivne disonance, kojeg najčešće biraju religiozni ispitanici (t (df 144.6) = -2.759, p<0.05), kao i u slučaju oblika kognitivnog uravnotežavanja koji podrazumeva reformu shvatanja i normi Crkve o pitanju abortusa, kojeg češće biraju nereligiozni ispitanici (t (df 107.1) = 2.280, p<0.05).
Preovlađujući način kognitivnog uravnotežavanja disonantnih religioznih i sekularnih stavova i normi koje se tiču braka (i relacije "neformalni partnerski odnosi - brak") je dualizam, i među religioznim, i među nereligioznim ispitanicima. T-test analize su potvrdile da i ovde postoje značajne razlike između religioznih i nereligioznih, i to s'obzirom na izbor relativističkog rešenja (kojeg češće prihvataju religiozni ispitanici (t (df109.7) = 3.909, p<0.05), i u pogledu izbora strategije koja podrazumeva reformu Crkve (koju češće biraju nereligiozni (t (df 97.8) = 3.681,p<0.05).
Tabela br.3: frekvence i procenti preferencije strategija uravnotežavanja disonantnih stavova o ravnopravnosti uloga različitih polova
Ali, ispitanici se ipak značajno razlikuju u pogledu preferiranja strategije reforme shvatanja Crkve o ulogama polova u braku, koju dva puta češće biraju nereligiozni (t (df122.6) = 3.407, p<0.05 ), kao i u pogledu relativističke strategije, koju češće biraju religiozni (t (df143.4) = -3.406, p<0.05 ). Međutim, kod religioznih studenata izbor najoptimalnije strategije kognitivnog uravnotežavanja stavova o ulogama polova generalno nije homogen.
Najčešće birana varijanta prevazilaženja kognitivne disonance između stavova o homoseksualnosti, kod studenata filozofskog fakulteta je i ovde ona koju smo odredili kao dualizam ("Religija treba da se bavi univezalnim duhovnim pitanjima dok pitanje homoseksualnosti treba da odgonetnu biologija i psihijatrija"), a koju bira 36.3% ispitanika. Ali, znatan broj ispitanika (30.5%) se opredeljuje i za opciju koju smo odredili kao relativizam ("Čovek može na razne načine da se trudi i da ostane dobar hrišćanin i kada njegovo seksualno opredeljenje nije skladu sa svim religioznim propisima"). 20% ispitanika smatra da je nemoguće uskladiti ova različita shvatanja, te da je kognitivna disonanca neizbežna.
Tabela br.4: frekvence i procenti preferencije strategija uravnotežavanja disonantnih stavova o homoseksualnosti
RELIGIOZNA SAMO-IDENTIFIKACIJA
KOGNITIVNO URAVNOTEŽAVANJE
STAVOVA O HOMOSEKSUALNOSTI
religiozni nisam
siguran nereligiozni
ukupno
nemoguće uskladiti (24) 28.9% (5) 10% (9) 15.8% (38) 20% relativizam (34) 41% (11) 22% (13) 22.8% (58) 30.5% dualizam (22) 26.5% (26) 52% (21) 36.8% (69) 36.3% reforma (3) 3.6% (8) 16% (14) 24.6% (25) 13.2% ukupno (83) 100% (50) 100% (57) 100% (190) 100%
RELIGIOZNA SAMO-IDENTIFIKACIJA KOGNITIVNO
URAVNOTEŽAVANJE STAVOVA O RAVNOPRAVNOSTI
ULOGA
religiozni nisam
siguran nereligiozni
ukupno
I u ovoj situaciji uravnotežavanja religiozni i nereligiozni ispitanici se razlikuju u pogledu preferiranja alternative relativizma (koju češće biraju religiozni ispitanici) i alternative reforme Crkve (za koju se češće opredeljuju nereligiozni), mada t-testom ove razlike nisu potvrđene i kao statistički značajne.
Razlike u preferenciji strategija kognitivnog uravnotežavanja s'obzirom na odobravanje/neodobravanje razmatranih normi u okviru izdvojeno posmatrane grupe religioznih ispitanika (poslednja hipoteza) nije bilo moguće utvrditi na metodološki zadovoljavajućem nivou, obzirom da većina ispitanika u celom uzorku, kao i u poduzorku religioznih, ima pozitivan, samo u različitom stepenu izražen, stav prema sekularnim normama ponašanja koje smo ispitivali.
ZAKLJU
Č
CI I DISKUSIJA
U ispitivanju religioznosti i sekularnih stavova, odnosno njihovog međusobnog odnosa, kao generalni nalaz izdvaja se tendencija većine religioznih studenata da prihvataju norme i shvatanja koje svojim stavovima i učenjima, kako svedoče različiti mediji, tekstovi pravoslavnih monaha i drugih zvaničnih predstavnika SPC, kao i samo Sveto Pismo − ne podržava hrišćanska pravoslavna vera. Međutim, izvesna doslednost između sistema vrednosti, i sistema religioznog verovanja postoji: intenzitet religioznosti povezan je sa nižom tolerancijom za sekularne norme, odnosno manjim stepenom njihovog prihvatanja. Ili, ako bi smo situaciju posmatrali u obrnutom smeru, i unapred očekivali negativan stav religioznih ispitanika prema sekularnim shvatanjima o etičnosti pojedinih oblika ponašanja, onda možemo da ih okarakterišemo kao veoma tolerantne, o čemu svedoči i nizak stepen religiozne dogmatičnosti koji je utvrđen u ispitivanom uzorku.
Ali, odgovor na pitanje, na koje kognitivne strategije se oslanja ova "tolerantnost", koja je u našem nacrtu posmatrana kao (a priori) kognitivna disonantnost između različitih etičkih normi, nije jednoznačan.
Ispostavilo se da nereligiozni daleko češće biraju alternativu koja podrazumeva reformu i liberalizaciju shvatanja i normi Crkve o razmatranim pitanjima, odnosno da religiozni, kao grupa, ređe podržavaju ovu opciju. Oni se češće u odnosu na nereligiozne opredeljuju za stav prema kome je nemoguće uskladiti oprečne etičke perspektive o razmatranim pitanjima, te da sekularnu treba odbaciti.
Kod religioznih ispitanika se najčešće bira relativistička strategija uravnotežavanja disonantnih etičkih normi, koja je data u vidu reinterpretacije hrišćanske dogme u duhu tolerantnosti (npr."I ako donese odluku da ne rodi dete, žena može da se trudi da na razne druge načine bude dobra hrišćanka"). Formalno-logički ova strategija se oslanja na argument da svako pravilo dozvoljava i neke izuzetke koji ga, u zavisnosti od njihove specifične etičke motivacije, ne moraju negirati. I sami pravoslavni mislioci, ili bar neki među njima, dopuštanjem izuzetaka u odnosu na kršenje nekih striktnih pravila hrišćanskog učenja o abortusu, ili razvodu na primer, zauzimaju ovaj relativistički stav.
Naporedo sa relalitivističkom strategijom uravnotežavanja, u izdvojenom poduzorku religioznih ispitanika koji u većem stepenu prihvataju sekularno viđenje etičnosti pojedinih oblika ponašanja nailazimo na heterogenost izbora strategija.. Ovi religiozni sipitanici, koji bi trebalo da doživljavaju veću kognitivnu disonancu (jer u većoj meri prihvataju sekularne stavove) kao da lakše pronalaze adekvatan način uravnotežavanja svojih oprečnih stavova, i opredeljuju se (kao grupa) ravnomerno/neselektivno za sve moguće strategije, izuzev prve, kojom se odbacuje sekularna perspektiva. S druge strane, oni religiozni ispitanici kod kojih je stepen prihvatanja sekularnih stavova niži, a time i disonanca manja, paradoksalno, kao da angažuju složenije kognitivne strategije pri uravnotežavanju, i teže jednoj (adekvatnoj) strategiji. Ove rezultate možemo da zaokružimo konstaatcijom da će stepen religioznosti u najvećoj meri određivati izbor strategije uravnotežavanja kognitivne disonance, a što potvrđuju i dosledne i značajne razlike između religioznih i nereligioznih u pogledu preferencije strategija- u tri od četiri posmatrane situacije uravnotežavanja.
Međutim, da izbor strategije uravnotežavanja ne zavisi samo od stepena religioznosti, (odnosno stepena prihvatanja sekularnih shvatanja), već i od specifičnosti samog stava, govori činjenica da u situaciji uravnotežavanja suprotstavljenih normi o vrednosti nevenčane zajednice partnera, o stupanju u predbračne seksualne odnose, ili u novi brak nakon razvoda, bitnih razlika u preferenciji strategije među religioznim i nereligioznim ispitanicima nema, jer obe grupe najčešće biraju dualističku strategiju.
raste sa stepenom lične bihejvioralne angažovanosti u stavu koji je nekonzistentan nekom drugom.
Iako je saznanjima psihofiziologije o međuzavisnosti psihe i mozga ontološki dualizam delimično prevaziđen, a za biblijsko (monističko) učenje neprihvatljiv,
činjenica da je dualistička strategija uravnotežavanja naišla na relativno učestalo prihvatanje od strane kako nereligioznih, tako i religioznih studenata Filozofskog fakulteta, svedoči o usvajanju dualističkog gledišta kao adekvatnog epistemološkog obrasca koji ostavlja dovoljno prostora za uvažavanje naučne istine- naporedo sa narastanjem "religiozne svesti" u populaciji mladih.
Uravnotežavanje disonantnih stavova koje smo obuhvatili ovim istraživanjem nije se nužno rešavalo u skladu sa formalnim pravilima transformisanja predznaka relacija između kognitivnih elemenata koje predvidja Hajderova teorija balansa.. Eksperimentisanje u oblasti uravnotežavanja disonatnih trijada koje uključuju personalne entitete (Džordan, prema Havelka, N.,1992.) pokazalo je da u situaciji rešavanja nesklada, ispitanici neke od nebalansiranih struktura ocenjuju kao prijatne, dok neke od balansiranih kao neprijatne, u zavisnosti od toga kako su procenili “sudbinu cele strukture”, odnosno njeno značenje kao celinu. Džordan je zaključio da se ispitanici bave situacijom, da u nju projektuju konkretne odnose, a da se ne bave njenim apstraktnim svojstvima. Kognitivna (ne)ravnoteža se pre opaža kao objektivno nego kao formalno svojstvo, i uspostavlja se u skaldu sa zakonima psiho-logike.
LITERATURA
Argyle, M. (2000). Psychology and Religion: An Introduction. London and NewYork, Routledge.
Bond, C.W. (1994). Religiosity, age, gender, and death anxiety. Retrived January, 15, 2003 from the World Wide Web: http://dunamai.com/survey/fddyq/ fddy.htm
Dimitrijević, V. (1998). O braku i porodici. Beograd, Manastir Slanci.
Erac, V. (1999). Preferencije životnih stilova studenata, diplomski rad. Beograd, Odeljenje za psihologiju, Filozofski fakultet.
Fontaine, J.R. et al. (2000). Tell Me What You Believe and I'll Tell You What You Want: Empirical Evidence for Discriminating Value Patterns of Five Types of Religiosity. International Journal for The Psychology of Religion, 10 (2), 65-84. Havelka, N. (1992). Socijalna percepcija. Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva.
Hutsebaut, D. et al. (1999). Psycho-epistemological styles and religious beliefs. International Journal for The Psychology of Religion, 9 (2), 125-138.
Nikolić, O. (2003). Bez nevolje nema bogomolje. Glas javnosti, 2.6.2003. Retrived June 5, 2003 from the World Wide Web: http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/srpski/arhiva-index.html
Relić, T. (1998). Preferencije načina života i odgovarajućih oblika ponašanja, diplomski rad. Beograd, Odeljenje za psihologiju, Filozofski fakultet.
Smith, D.P. (1998). Patterns of Religious Experience Among Secular Psychotherapists and their Relation to Therapeutic Orientation, Proposal for Doctoral Dissertation. Retrived April, 20, 2003 from the World Wide Web: http://home.uchicago.edu/~dps3/proposal98.html
