Filip Dik~Marsovsko vremensko iskliznuće.pdf

Dik Filip

MARSOVSKO VREMENSKO ISKLIZNUĆE

Prevod: Nedeljković B. Aleksandar

Dick Philip K. MARTIAN TIME-SLIP, 1964.

POLARIS

1995.

1.

Iz dubina fenobarbitalnog dremeža Silvija Bolen začu nešto kako doziva. Oštro, to nešto je probijalo slojeve u koje je ona utonula, ozleđivalo njenu savršenu predanost ne-jastvu.

"Mama", pozva njen sin opet, odnekud izvan kuće.

Ona sede i otpi gutljaj vode iz čaše pored kreveta; stade bosim stopalima na pod i ustade, što nije bilo lako. Časovnik je pokazivao devet i trideset. Pronađe kućnu haljinu, ode do prozora.

Ne smem više trpeti ovo, pomisli ona. Bolje je podleći šizofrenom procesu, pridružiti se ostalom svetu. Ona podiže roletnu sa prozora; sunce, sa svojom dobro znanom, crvenkastom, prašnjavom nijansom, ispuni joj vid, čineći gledanje nemogućim. Ona podiže šaku i doviknu: "Šta je, Dejvide?" "Mama, stigao rovoplovac!"

Znači, danas mora biti sreda. Ona klimnu glavom, okrete se i pođe nesigurnim korakom iz spavaće sobe u kuhinju, gde uspe da pristavi džezvu dobre, solidne, zemaljske kafe.

Šta moram sad da radim? - upita se ona. Sve je spremno za njega. Dejvid će u svakom slučaju primetiti. Ona odvrte vodu u umivaoniku i ispljuska lice. Od te vode, neprijatne, u kojoj se videla nijansa boje, ona se zakašlja. Trebalo je da ispraznimo rezervoar, pomisli ona. Da ga izribamo, podesimo dotok hlora, vidimo koliko ima zapušenih filtera. Možda su svi zapušeni. Zar ne bi rovoplovac to mogao? Ne; to nije posao UN.

"Da l' sam ti ja potrebna?" upita ona, otvarajući zadnja vrata. Vazduh se zakovitla ka njoj, hladan, zagušen finim peskom; ona otkloni glavu i oslušnu Dejvidov odgovor. Dečko je bio uvežban da kaže ne.

"Pa, ne", progunđa mališan.

Kasnije, dok je sedela u kućnoj haljini za kuhinjskim stolom i pila kafu, sa tanjirom dvopeka i sosom od jabuka ispred sebe, gledala je, kroz prozor, kako dolazi rovoplovac, u malom čamcu sa ravnim dnom koji je pućkao duž kanala, odmicao svojom službenom putanjom, nikad žurno, ali uvek stižući na vreme. Godina beše 1994, druga nedelja avgusta. Čekali su jedanaest dana, a sada će dobiti svoj deo vode iz velikog rova koji prolazi duž njihovog reda kuća, milju ka marsovskom severu. Kanalski čamdžija, rovoplovac, privezao je plovilo nadomak prelivne kapije i upravo sad iskočio na suvo, otežan okruglom torbom, koja je bila zaštićena prstenovima - u njoj je nosio dokumente - i alatom za okretanje kapije. Na sebi je imao sivu uniformu isprskanu blatom i visoke čizme koje su, zbog sasušenog mulja, bile smeđe boje. Nemac? Ali nije bio Nemac; kad je okrenuo glavu, ona vide da mu je lice ravno i slovensko, a na sredini šapke, iznad štitnika za oči, crvena petokraka. Bio je, dakle, red na Rusa, ovog puta; a ona je bila izgubila iz vida taj njihov raspored.

Ali, očito, nije samo ona izgubila iz vida raspored 'rotacije' službenika Ujedinjenih Nacija na ovim poslovima raspodele vode. Jer ona sad vide porodicu iz susedne kuće, Štajnerove, koja se pojavila na svom prednjem tremu, pripremajući se da iziđe pred rovoplovca: svo šestoro, otac, krupna, debela majka i četiri plavokose, okrugle, bučne devojke.

Rovoplovac je pristupio poslu: zatvorio je vodu Štajnerovima.

"Bitte, mein Herr", poče Štajner, ali onda i on vide crvenu zvezdu, i zaćuta. Silvija se, u sebi, nasmeši. Živa šteta, pomisli ona.

Otvorivši zadnja vrata, Dejvid žurno uđe u kuću. "Znaš šta, mama? Štajnerovima procurio

rezervoar sinoć i pola vode im isteklo! Zato sad nemaju dovoljno za baštu, pa će im se osušiti, kaže gospodin Štajner."

Ona klimnu glavom i pojede poslednje parče dvopeka. Pripali cigaretu. "Zar to nije strašno, mama?" upita Dejvid.

Silvija reče: "I zato bi Štajnerovi hteli da im voda ostane uključena još samo malo duže."

"Ne možemo dopustiti da im bašta uvene. Pamtiš koliko smo imali nevolja sa našom repom? Pa nam je gospodin Štajner dao onu hemikaliju sa Doma, koja je poubijala bube kod nas, a mi smo rekli da ćemo dati njima deo repe, al' nismo, zaboravili smo."

Ovo je bilo istina. Silvija se priseti, sa trzajem krivice: jesmo im obećali... a oni nikad ni reč nisu rekli, iako su sigurno zapamtili. A Dejvid se večito igra tamo kod njih.

"Molim te, idi i razgovaraj sa vodadžijom", molio je Dejvid.

Ona reče: "Možda bismo mogli da im damo deo naše vode, kasnije ovog meseca; kroz crevo, od naše bašte do njihove. Ali ne verujem u to o curenju; oni uvek hoće više vode nego što je njihov deo." "Znam", reče Dejvid i obori glavu.

"Ne zaslužuju, Dejvide. Niko to ne zaslužuje."

"Oni samo ne znaju kako da održavaju imanje da dobro ide", reče Dejvid. "Gospodin Štajner pojma nema o alatima."

"Onda su sami odgovorni za to." Osećala se razdražljivo. Pade joj na um da još nije sasvim budna; treba progutati jedan deksamin, inače joj se oči neće nikako otvoriti, sve do pada noći, a tad će biti vreme za sledeći fenobarbital. Ode do ormanića za lekove, u kupatilu, skide sa njega bočicu zelenih, sitnih pilula u obliku srca, otvori je i prebroja; samo su dvadeset tri preostale, pa će ona uskoro morati da se ukrca u veliki traktor-bus, da pređe pustinju i stigne do grada, da u apoteci dobije novo 'punjenje'.

Iznad njene glave začu se bučno, odjekujuće klokotanje. Njihov ogromni limeni rezervoar na krovu počeo se puniti. Kanalski plovilac preusmerio je tok vode iz prelivne kapije; molbe Štajnerovih bile su uzaludne.

Obuzeta sve jačim osećanjem krivice, ona napuni čašu vodom da bi popila jutarnju pilulu. Kad bi bar Džek bio češće kod kuće, reče ona sebi; ovde je tako prazno. Ovo je jedan oblik varvarstva; ovo sitničarenje na koje smo primorani. U čemu je smisao sveg ovog sitnog kavženja i napetosti, ovog strašnog drhtanja nad svakom kapljicom vode, koje preovlađuje našim životom? Trebalo bi da postoji nešto više od toga... Nama je obećavano tako mnogo, na početku.

Iz jedne od obližnjih kuća najednom dreknu zvuk radio-aparata; muzika za igru, a onda reklama za nekakvu poljoprivrednu mašinu.

"...dubinu i ugao brazde", treštao je glas spikera, odjekivao u hladnom, svetlom jutarnjem vazduhu, "sa pretpodešavanjem i samopodešavanjem, tako da i najneveštiji vlasnik može, maltene iz prvog pokušaja..."

Vrati se muzika za igru; ljudi su promenili stanicu.

Diže se još jedna vrsta galame, svađa neke dece. Da li će celog dana biti ovako? - upita se ona, ne znajući da li je sposobna da se suoči sa takvim danom. A Džek je poslom odsutan, i vratiće se tek za vikend - to je maltene kao da nije udata, kao da nema muža. Zar sam emigrirala sa Zemlje radi

ovoga? Ona pritisnu šake na uši, ne bi li izbacila buku radija i dečurlije.

Treba da se vratim u krevet, gde mi je mesto, pomisli ona i nastavi, najzad, da se oblači za predstojeći dan.

U kancelariji svog poslodavca u centru grada zvanog Bančivud Park, Džek Bolen je razgovarao radio-telefonom sa svojim ocem u Njujorku. Satelitska veza kroz milione kilometara svemirskog prostora nije bila osobito dobra. U tome je bilo 'stanje uobičajeno'; ali cenu razgovora plaćao je Leo Bolen.

pogrešio, tata, nema ničega tamo - to je potpuna pustoš. Kao što će ti reći svako u nekretninama." Dođe glas njegovog oca, slabo čujan. "Ne, Džek, ja verujem da je dobro. Želeo bih da dođem, pogledam i porazgovaram sa tobom. Kako su Silvija i dečak?"

"Fino", reče Džek. "Ali, čuj, nemoj se obavezivati, jer poznata je činjenica da svaka prodaja zemljišta na Marsu izvan onih delova kanalske mreže koji rade a samo oko deset postotaka radi -znači, otprilike, golu prevaru." Nije mogao shvatiti kako to da njegov otac, sa toliko godina iskustva u poslu, i to baš u ulaganju u još nerazvijena zemljišta, zaluta u tako promašenu investiciju. Plašilo ga je to. Možda mu je otac, u ovim godinama otkad se nisu videli, ostario. Pisma kazuju vrlo malo; otac ih samo diktira nekoj od daktilografkinja svoje kompanije.

Ili možda vreme drugačije teče na Zemlji nego na Marsu; Džek je pročitao jedan članak o tome u nekom žurnalu za psihologiju. Njegov otac će stići kao teturavi, sedi, ostareli relikt. Može li se nekako izbeći ta poseta? Dejvid bi rado video svoga dedu, a i Silviji je drag. U sluhu Džeka Bolena slabi, daleki glas nastavi da priča njujorške vesti, koje ga ni najmanje nisu zanimale, bile su mu nestvarne. Pre deset godina učinio je ogroman napor da se odvoji od svoje zajednice na Zemlji, i uspeo je u tome; nije više želeo da sluša o njoj.

Ipak, veza sa ocem je ostala, a uskoro će biti i ojačana očevim prvim putovanjem sa Zemlje; stari je oduvek želeo da poseti neku drugu planetu pre nego što bude 'prekasno' - drugim rečima, pre nego što umre. Leo je čvrsto rešio. Ali, uprkos poboljšanjima kod velikih međuplanetnih brodova,

putovaje ostaje rizično. To Leu ne smeta. Ništa njega neće odvratiti; štaviše, on je već izvadio rezervacije.

"Bože, tata", reče Džek, "sigurno je divno što se osećaš sposoban da potegneš na tako naporno putovanje. Nadam se da si u dovoljno dobroj formi za njega." Pomirio se.

Naspram Džeka, njegov poslodavac, gospodin Ji, uputi mu pogleda i podiže žuti listić hartije sa zapisanim servisnim pozivom. Mršavi, izduženi gospodin Ji, sa kravatom i odelom na jedan red dugmadi... Kineski stil odevanja, nepopustljivo ukorenjen u ovo tuđinsko tlo; autentičan jednako kao da Ji posluje u centru Kantona.

Gospodin Ji pokaza prstom na listić papira, a onda svečano, pantomimom, odglumi značenje: prvo se poče stresati, pa presipati nešto iz desne ruke u levu, pa otirati znoj sa čela i potezati okovratnik. Onda osmotri ručni časovnik na svom koščatom zglavku. Rashladni aparat na nekoj mlečnoj farmi se pokvario, shvati Džek Bolen, i stvar je hitna, mleko će se ukvariti kad se, zbog dnevne vrućine, zagreje.

"U redu, tata", reče on, "čekaćemo tvoj telegram." Onda se pozdravi i spusti slušalicu.

"Izvinjavam se što sam tako dugo telefonirao", reče on gospodinu Jiu. Pruži ruku da dohvati listić. "Starija osoba ne bi trebalo da putuje ovamo", reče gospodin Ji svojim smirenim, nepopustljivim glasom.

"On je čvrsto rešio da se uveri kako mi napredujemo", reče Džek.

"A ako ne napredujete onako brzo kao što bi on želeo, može li vam pomoći?" Gospodin Ji se nasmeši prezrivo. "Da li se od vas očekuje da ste pronašli neko bogatstvo? Reci mu da dijamanata nema. To su pokupile UN. A što se tiče ovog poziva koji ti dadoh: u evidenciji stoji da smo na toj rashladnoj jedinici radili mi, pre dva meseca, zbog iste žalbe. Nešto ima u izvoru ili u dovodu energije. U nepredvidljivim trenucima, motor počne da usporava, sve dok ga bezbednosni prekidač ne isključi da ne bi pregoreo."

"Videću šta još crpe snagu iz njihovog generatora", reče Džek.

Nije lako raditi za gospodina Jia, pomisli on, penjući se uz stepenište, do krova, na kome su bili parkirani helikopteri kompanije. Sve se vodi racionalno. Gospodin Ji izgleda i ponaša se kao nešto

što je sklopljeno da bi kalkulisalo. Pre šest godina, kad mu je bilo dvadeset dve, Ji je izračunao da na Marsu može zarađivati bolje nego na Zemlji. Na Marsu je postojala silna potreba za servisnim

održavanjem svakojake mašinerije, svega i svačega što ima pokretne delove, zato što je cena prevoza novih mašina sa Zemlje tako visoka. Stari toster, koji se na Zemlji bez razmišljanja baci u smeće, na Marsu mora biti održavan u upotrebi. Gospodinu Jiu se dopadalo, u načelu, spasavanje pokvarene mašinerije. Nije odobravao nikakvo rasipništvo, zato što je odgajen u štedljivoj, puritanskoj

atmosferi Narodne Kine. A pošto je radio kao elektroinženjer u provinciji Honan, imao je potrebnu stručnost. Zato je na veoma smiren i metodičan način doneo odluku koja kod većine ljudi znači i katastrofalan emocionalni potres; zakazao je svoje emigriranje sa Zemlje, isto kao što bi zakazao odlazak kod zubara koji bi mu napravio zubnu protezu od nerđajućeg čelika. Znao je, do poslednjeg UN dolara, koliko će moći da smanji organizacione troškove kad uspostavi svoju firmu na Marsu. Bila je to operacija sa uzanom marginom zarade, ali vrhunski profesionalna. Tokom šest godina, od 1988, širio je posao, tako da su sad njegovi serviseri prvi pozivani u hitnim slučajevima - a šta, u koloniji koja još i sad ima teškoća da odgaji rotkvice i da rashladi svoju majušnu proizvodnju mleka, šta nije hitan slučaj?

Zatvorivši vrata helikoptera, Džek Bolen pokrete motor i uskoro se uzdiže nad građevine Bančivud Parka, u izmagličasto, tupo nebo prepodneva, polazeći na svoj prvi današnji servisni zadatak.

Daleko na desnoj strani, jedan ogroman brod je, dovršavajući putovanje sa Zemlje, sletao na bazaltni krug koji je služio kao prijemno polje za žive terete. Drugi tereti morali su biti spuštani sto milja istočno. Ovo beše putnička letelica prve klase; uskoro će ga posetiti daljinski kontrolisani uređaji koji će tako 'ostrigati' putnike, da na njima neće ostati nijedan virus niti bakterija, insekt niti semenka korova; oni će izići nagi kao na dan kad su se rodili, proći kroz hemijska kupatila,

nezadovoljno prebroditi osam sati testiranja - a onda, najzad, biti pušteni na slobodu, gde će svako morati da se potrudi da, kao jedinka, opstane, pošto je opstanak kolonije već osiguran. Neko će, možda, čak biti poslat natrag, na Zemlju, ako je njegovo zdravlje, u napornim uslovima putovanja, popustilo na takav način da se može posumnjati u genetske defekte. Džek zamisli svoga oca kako strpljivo podnosi postupke pri imigraciji. Mora se to proći, dečko moj, rekao bi tata. Potrebno je. Starac sa cigarom, zadubljen u misli... filozof čije se ukupno školovanje sastojalo od sedam godina u jednoj njujorškoj osnovnoj školi, i to u razdoblju kad je na takvim mestima vladalo najveće

divljaštvo. Čudna stvar, pomisli on, kako se karakter ipak ispolji. Stari je u dodiru sa nekim nivoom znanja koji mu kazuje kako se treba držati, ne u socijalnom nego u nekom dubljem, trajnijem smislu. Prilagodiće se on ovom svetu, ovdašnjim prilikama, zaključi Džek. Tokom svoje kratke posete prilagodiće se bolje nego što smo uspeli Silvija i ja. Otprilike jednako dobro kao Dejvid...

Dobro će se slagati ta dvojica: njegov otac i njegov sin. Obojica oštroumni i praktični, a ipak, obojica i nepredvidljivo romantični, kao što pokazuje ova 'bubica' njegovog oca da kupi zemljišne posede negde u planinama F.D.R-a. Bio je to najnoviji grcaj nade iz pluća jednog starog čoveka, ali čoveka čiji izvor nade nikako da presuši. Tu se zemljišni posed daje praktično besplatno, pa ipak niko neće da kupi; tu je autentična 'divlja krajina', što nastanjivi delovi Marsa, naravno, nisu. Ispod sebe, Džek vide Kanal senatora Tafta i poče leteti uporedo s njim; kanal će ga odvesti do mlečne farme Mak Olifa, koja se sastoji od mnogo hiljada hektara svenule trave i od krda krava koje su nekad, davno, bile izvrsni primerci sorte 'džersi', a sada, izobličene zbog života u ovako nepravednoj sredini, samo liče na svoje pretke. Ovo je nastanjivi Mars; ova zamalo-plodna paukova mreža linija koje se radijalno šire, ponegde ukrštaju, i koje su uvek dovoljne da održe život, jedva i ne više od toga. Taft, sada tačno ispod njega, pokaza tromu i odvratno zelenu vodu; voda se na određenim

mestima preliva i filtrira, ali ovde se videlo šta se sve, vremenom, nakuplja u njoj, pesak, ljigavi mulj, zagađivači, tako da je ne može piti niko. Bog zna kakve su alkalne materije stanovnici već apsorbovali i ugradili u svoje kosti. Ali živi su. Ta voda ih nije ubila, tako žutosmeđa i puna

sedimenata. A na zapadu su planinski lanci koji čekaju da ljudska nauka naskoči na njih i prenese im svoje čudo.

Arheološke ekipe, koje su sletele na Mars početkom sedamdesetih godina, živo su radile na

utvrđivanju različitih etapa uzmicanja one ranije civilizacije, koju je ljudska sad počela zamenjivati. A ta ranije nije, ni u jednom trenutku, nastanila samu pustinju. Očigledno se, poput civilizacija na Eufratu i Tigru na Zemlji, držala na onim terenima koje je mogla navodnjavati. Na svom vrhuncu, stara marsovska kultura zauzimala je jednu petinu površine Marsa, a četiri petine je ostavila u nedirnutom, prirodnom stanju. Kuća Džeka Bolena, na primer, blizu ukrštanja Kanala Vilijema Batlera Jejtsa i Kanala Herodota: ta kuća stoji maltene na rubu mreže kojom je bila postizana plodnost u proteklih pet hiljada godina. Bolenovi su stigli među poslednjima; a kad se to dešavalo, pre jedanaest godina, niko nije znao da će priliv doseljenika tako naglo presahnuti.

Radio-aparat u helikopteru poče ispuštati šum statike, a onda limena verzija glasa gospodina Jia reče: "Džek, imam još jedan servisni poziv da ti dodam. Vlasti iz UN kažu da u Javnoj školi ima kvar, a da njihov majstor nije tu."

Džek podiže mikrofon i reče u njega: "Žao mi je, gospodine Ji - mislim da sam ti rekao da ja nemam obuku ni da pipnem te mašine u školi. To bi trebalo da daš Bobu ili Pitu." Ne mislim nego znam da sam ti rekao, reče on sebi.

Na svoj logični način, gospodin Ji reče: "Ova popravka je od životnog značaja, pa je, zbog toga, mi ne možemo odbiti, Džek. Mi nikad nijedan servisni posao nismo odbili. Tvoj stav nije pozitivan. Moraću insistirati da se uhvatiš ti ukoštac sa tim poslom. Čim bude moguće, poslaću još jednog servisera u školu, da ti pomogne. Hvala ti, Džek." Gospodin Ji isključi vezu.

Ma hvala i tebi, reče Džek Bolen ironično, u sebi.

Ispod sebe vide početke drugog naselja: Luistaun, glavno stanište sindikata vodoinstalatera, jednog od prvih koji se organizovao na planeti; taj sindikat ima svoje servisere, koji ne rade kod gospodina Jia. Ako bi mu radno mesto kod Jia postalo odveć neprijatno, Džek Bolen bi uvek mogao da pokupi prnje i preseli se u Luistaun, stupi u sindikat i nastavi da radi, možda i sa boljom platom. Ali nedavni politički događaji u naselju vodadžijskog sindikata nisu mu se dopali. Arni Kot,

predsednik 'Vodo-radnih lokalnih', izabran je tek posle mnogih neobičnih zbivanja u predizbornoj kampanji, i to uz neuobičajno velike nepravilnosti u postupku glasanja i brojanja glasova. Kotov režim nije ostavljao na Bolena utisak nečega pod čime bi on voleo živeti; koliko je Bolen mogao videti, vladavina tog starca imala je sve odlike ranorensansne tiranije, sa unetom primesom

nepotizma. Ipak, čini se da ta naseobina ekonomski napreduje. Ima uspešan program javnih radova i budžetsku politiku koja je omogućila da se stvori ogromna rezerva gotovog novca; delotvorna je i napredna - štaviše, obezbeđuje pristojno zaposlenje za svakog svog stanovnika. Najuspešnija je, posle izraelske kolonije na severu. A izraelska naseobina ima prednost, fanatične cionističke udarne odrede, koji podižu svoje logore u samoj pustinji, otkidajući od nje komad po komad i privodeći ga poljoprivrednoj nameni - od gajenja pomorandži do proizvodnje veštačkog đubriva. Novi Izrael sam je oteo od pustinje trećinu sve pustinjske zemlje koja se sad, na Marsu, obrađuje; štaviše, to je jedina marsovska naseobina koja izvozi na Zemlju iole ozbiljnije količine svoje robe.

Glavni grad sindikata vodoinstalatera, Luistaun, promače ispod helikoptera, onda se pojavi spomenik Aldžeru Hisu, prvom mučeniku Ujedinjenih Nacija; najzad, otvorena pustinja. Džek se zavali u sedište i pripali cigaretu. Gonjen upornim pogledom gospodina Jia, krenuo je, a zaboravio

da ponese termos sa kafom, čiji nedostatak sada oseti. Dremalo mu se. Neće oni mene naterati da radim na Javnoj školi, reče on sebi, više ljutito nego ubeđeno. Daću ostavku. Ali znao je da neće dati ostavku. Otići će u školu, čangrljaće malo po mašineriji, recimo sat-dva, tek da stvori utisak da nešto popravlja; onda će se pojaviti Bob ili Pit i uraditi posao. Ugled njihove firme biće očuvan, a oni će se moći vratiti u kancelarije. Svako će biti zadovoljan, čak i gospodin Ji.

Nekoliko puta je on bio u školi, ali sa svojim sinom. To je druga stvar. Dejvid je među najboljima u odeljenju, napreduje kroz školu i usput koristi najbolje nastavne mašine. Ostaje u školi kasno uveče, do krajnosti koristeći 'tutorski' sistem kojim se UN toliko ponose. Džek pogleda na sat i vide da je deset. Po onome što je zapamtio sa poseta i što mu Dejvid javlja, trebalo bi da je sad kod Aristotela, od koga uči osnove prirodnih nauka, filozofije, logike, gramatike, pesništva, kao i istoriju fizike. Činilo se da Dejvid najviše voli, od svih nastavnih mašina, upravo Aristotela, što je olakšanje; mnogi đaci više vole neke druge, herojskije nastavnike, kao što su ser Frensis Drejk (istorija Engleske, osnovi kavaljerstva), ili Abraham Linkoln (istorija SAD, osnovi modernog ratovanja i savremene državnosti) ili sumorne ličnosti kao što su Julije Cezar i Vinston Čerčil. On sam, Džek, rođen je prerano da bi mogao ući u 'tutorisane' škole; prvo je sedeo, kao dečak, u istoj učionici sa šezdesetoro druge dece, a kasnije, u srednjoj školi, slušao i gledao nastavnika koji se preko ekrana interne

televizije obraćao odjednom masi od hiljadu đaka. A da ga je neko pustio da pohađa novu vrstu škole, Džek bi začas našao svog miljenika: jer, prilikom jednog od njegovih odlazaka u Dejvidovu školu, zapravo kad je bio prvi roditeljski sastanak, video je nastavnu mašinu 'Tomas Edison' koja bi njemu bila sasvim dovoljna. Tom prilikom Dejvid je tek posle jednog sata uspeo da odvuče oca od Edisona.

Ispod helikoptera, pustinju zameni prostranstvo škrtih livada, nalik na preriju. Ograda od bodljikave žice označavala je početak ranča Mak Olifa, pa time, ujedno, i početak zone pod

administrativnom upravom države Teksas. Mak Olifov otac bio je teksaški naftni milioner, koji je finansirao izgradnju svojih sopstvenih svemirskih brodova za emigriranje na Mars; pobedio je čak i sindikat vodoinstalatera. Džek ugasi cigaretu i poče spuštati helikopter, nastojeći da vidi, nasuprot bleštanju sunca koje mu je išlo u oči, zgrade ranča.

Jedno omanje krdo krava poče bežati od buke helikoptera, panično, galopom; gledao ih je kako se rasipaju po ravnici i nadao se da Mak Olif, niski Irac kiselog lica i opsesivnog stava prema životu, neće to primetiti. Mak Olif je, u vezi sa zdravljem svojih krava, imao hipohondričan stav, ne sasvim neosnovan; podozrevao je da marsovska bića aktivno rade na uništenju njegovih krava, izazivajući njihovu mršavost i bolest, kao i neujednačenu proizvodnju mleka.

Uključivši radio-otpremnik, Džek reče u mikrofon: "Ovde servisna letilica kompanije Ji. Džek Bolen traži dozvolu da sleti na pistu Mak Olifa, a po vašem pozivu."

Čekao je. Stiže odgovor sa ogromnog ranča. "Može Bolene. Sve čisto. Bilo bi beskorisno da te pitam gde si toliko dugo." Mak Olifov otupljeni, gunđajući glas.

"Za neki minut sam kod vas", reče Džek, kriveći lice u grimasu. Uskoro vide zgrade ispred sebe, bele naspram peska.

"Mi ovde imamo šezdeset hiljada litara mleka", dopre Mak Olifov glas iz zvučnika. "I sve ima da se ukvari ako ti uskoro ne pokreneš prokletu opremu za rashlađivanje."

"Dolazim trkom", reče Džek. Onda prisloni palčeve na uši i isplazi se ka zvučniku, licem grotesknim i odbojnim.

2.

Bivši vodoinstalater, Vrhovni dobročlan vodoradničkih lokalaca u ogranku na Četvrtoj planeti, Arni Kot, ustade iz kreveta u deset sati ujutro i, po svom običaju, zaputi ležernim šetkanjem pravo u parno kupatilo.

"Zdravo, Gase." "Zdravo, Arni."

Svi ga zovu po imenu, to je dobro. Arni Kot klimnu glavom Bilu, Ediju i Tomu, a oni ga svi pozdraviše. Vazduh je bio prepun pare, koja se kondenzovala oko njegovih nogu. Tako nastala voda curila je po keramičkim pločicama i izlivala se slobodno napolje, u pustinju. Upravo ta pojedinost zadovoljavala je Kota: kupatilo načinjeno tako da se prosuta voda baca u nepovrat. Pustiš je da iscuri na vreli pesak, i ona nestane za večita vremena. Ko još može tako nešto? On pomisli: da vidim ja one bogate Jevrejčine iz Novog Izraela da naprave parno kupatilo iz koga sva voda otiče u propast.

Arni Kot stade pod tuš i reče drugarima oko sebe: "Čuo sam da se priča jedna stvar koju hoću da proverimo što je pre moguće. Znate onaj kombinat iz Kalifornije, one Portugalce koji su prvi kupili planinski venac FDR, pa onda pokušavali da eksploatišu gvozdenu rudu tamo, ali je bila suviše siromašna, a cena dobijenog gvožđa daleko prevelika? E, čujem da prodaju taj posed."

"Da, čuo sam to i ja." Svi momci zaklimaše glavama. "Pitam se koliko su izgubili. Mora da su ostali u strašnom minusu."

Arni reče: "Ne, ja sam čuo da su našli kupca koji je bio voljan da plati i više nego što su oni uložili; tako da su izvukli zaradu, najzad, posle svih ovih godina. Znači, isplatilo im se što su uporno držali. Pitam se ko je toliko blesav da poželi to zemljište. I ja imam neka mineralna prava tamo, znate. Zahtevam da proverite ko je kupuio taj posed i kojom vrstom posla se bavi. Hoću da znam šta taj neko namerava tamo."

"Dobro je znati te stvari." Opet svi zaklimaše glavama, a jedan čovek činilo se da je to Fred -iziđe ispod tuša i odšljapka bosim stopalima iz kupatila, da se obuče. "Zaviriću ja u to, Arni", reče Fred preko ramena. "Odmah sad."

Obraćajući se preostalim ljudima, Arni se nasapunja po celom telu i reče: "Znate da moram da štitim svoja mineralna prava; ne mož' sad da se dosmuca tako neki gilipter sa Zemlje i pretvori te planine u, recimo, nacionalni park za izletnike. Ja vama da kažem šta sam čuo. Znam da je gomila komunističkih službenika iz Rusije i Mađarske, i to neke krupnije zverke, bila pre nedelju dana ovde. Sigurno su osmatrali. Mislite, ako im je propalo kolektivno imanje prošle godine, da su odustali? Ne. Oni imaju mozak buba, i kao bube uvek se vraćaju. Crvenima je silno stalo da uspostave bar jedno uspešno kolektivno gazdinstvo na Marsu; to im je praktično vlažni san, dole na Domu. Ne bi me iznenadilo ako su ti Portugalci iz Kalifornije prodali zemlju komunjarama, pa uskoro vidimo da se planine ne zovu FDR, kao što valja i treba, nego nešto kao 'Planine Jože Staljina'."

Svi muškarci se nasmejaše, ceneći njegov humor.

"E, sad, ja imam gomile posla da obavim danas", reče Arni Kot, spirajući sapunicu sa sebe

žestokim mlazevima vrele vode. "Znači, ne mogu se više baviti ovom temom; osloniću se na vas da to iskopate. Na primer, putovao sam na istok gde je u toku naš opit sa dinjama, i čini se da ćemo sasvim uspeti da uvedemo onu sortu iz Nove Engleske da raste ovde u ovoj životnoj sredini. Znam da ste se svi vi pitali o tome, jer svako voli dobru krišku kantalupe ujutro za doručak, ako je ikako moguće." "Istina je to, Arni", saglasiše se momci.

"Ali", reče Arni, "meni je na umu još ponešto, a ne samo dinje. Pre neki dan nam doš'o jedan

zovem kao u-enovci, da su to 'ostaci urođeničke populacije', ili samo Blikmeni. Pozivao se na licence koje smo dali našim naseljima da zapošljavaju Blikmene ispod proseka, ovaj, hoću reći ispod

minimalne plate, jer čak ni ti u-enovski pederi ne pomišljaju ozbiljno da Blikmene platimo prosečno. Al' naš problem jeste to što ne možemo ni minimalac davati Blikmenima, zato što rade tako

neujednačeno da bismo bankrotirali, a opet moramo ih slati u rudnike jer jedino oni mogu da dišu tamo dole, a oprema za kiseonik da se uveze ne može ni za koju cenu ispod skandalozno ogromne. Neko na Domu mariše debelu lovu od tih rezervoara sa kiseonikom, i kompresora, i svega toga. To ti je jedna mafija, al' mi se ne damo da nas reketira, to ja vama da kažem."

Svi zaklimaše glavama uozbiljeno.

"Dakle, ne dozvoliti da nam birokrate iz UN diktiraju kako da vodimo naše naselje", reče Arni. "Mi smo ovde otpočeli operacije kad su UN na Marsu bile samo jedna zastava zabodena u pesak; mi smo izgradili kuće pre nego što su oni doneli prvi nokšir da se u njega popišaju, pre nego što su se uspostavili na bilo kom delu Marsa, pa i na onom parčetu na jugu oko koga se svađaju SAD i Francuska."

"Tako je, Arni", odvratiše momci saglasno.

"Međutim", reče Arni, "postoji problem utoliko što te lujke iz UN kontrolišu vodene puteve, a mi moramo imati vodu; treba nam plovidba po kanalima, a i voda kao izvor pogona, i za piće, i kao sad, za kupanje. Mislim, ti pederi mogu da nam prekinu vodu kad god hoće; drže nas za kratke dlake." On dovrši tuširanje i odšljapka po toplim, mokrim pločicama da uzme peškir od kupatilskog službenika. Od pomisli na UN zakrčala su mu creva, a njegov nekadašnji čir na dvanaestopalačnom poče da ga peče na levoj strani, nisko, maltene kod prepona. Trebalo bi nešto doručkovati, uvide on. Kad ga je pomoćnik sasvim obukao u sive flanelske pantalone, majicu, mekane kožne čizme i mornarsku kapu, Kot pođe iz tog dela sindikalne palate u svoju trpezariju, gde je Helio, njegov kuvar Blikmen, već pripremio doručak. Kot brzo sede pred hrpu vrućeg peciva, naprženih kriški slanine, kafu i čašu soka od pomorandže, i pred prošlonedeljno izdanje 'Njujork Tajmsa'.

"Dobro jutro gospodine Kot." Odazivajući se njegovom pritisku na dugme, pojavila se jedna sekretarica iz njihove rezerve ljudstva, devojka koju nikad ranije nije video. Nije nešto mnogo lepa, zaključi on već na prvi pogled; opet posveti pažnju novinama. I kako ga je oslovila: 'Gospodine Kot'. Pijuckao je soka od pomorandže i čitao o brodu koji je nastradao u kosmosu, a svih tri stotine ljudi u njemu poginulo. Japanski teretni brod pun bicikala. Ovo ga nasmeja. Tolika gomila bicikala u

kosmosu, a sad, svi propali; živa šteta, jer na planeti male mase, kao što je Mars, gde praktično ne postoje izvori energije - izuzev trome vode u sistemu kanala - i gde čak i kerozin košta čitavo bogatstvo, bicikli su od velike ekonomske koristi. Čovek može budzašta da biciklira stotinama kilometara, pa baš i po pesku. Vozila sa kerozinskim turbinama koriste samo glavni budžovani, naročito serviseri i vođe kao što je on. Postoji i javni prevoz, naravno, kao što su to traktor-busevi koji povezuju naselja i odlaze povremeno do usamljenih staništa čija su veza sa svetom... ali busevi voze neredovno, jer zavise od snabdevanja gorivom koje stiže sa Zemlje. Njemu, lično, busevi izazivaju klaustrofobiju, toliko sporo idu.

Čitanje 'Njujork Tajmsa' omogućilo mu je da se, bar nakratko, oseti kao da je opet na Domu, u Južnoj Pasadeni; njegova porodica svojevremeno se pretplaćivala na zapadno-obalsko izdanje

'Tajmsa', i on je zapamtio kako je, kao dečak, donosio te novine iz poštanskog sandučeta, sa ulice duž koje su bila stabla kajsije, ulice tople, maglenodimne, sačinjene od dva reda urednih prizemnih kuća, parkiranih kola i travnjaka koji su svakog vikenda, bez izuzetka svakog, uređivani. Sad mu nedostaje ponajviše onaj travnjak, kao i oprema i 'medicine' za travnjak - kolica sa jednim točkom puna

se ne razbeži... i uvek prskalice sa vodom, koje celog dugog leta zasipaju travu kapljicama, kad god je to po zakonu dozvoljeno. Ali i tamo je vladala nestašica vode. Jednom je ujka Pol uhapšen zato što je prao kola na dan kad je bilo proglašeno racionisanje vode.

Čitajući novine dalje, on naiđe na članak o prijemu u Beloj Kući: primljena je gospođa Lizner koja je, kao službenica Agencije za kontrolu rađanja, izvršila osam hiljada terapijskih pobačaja i time pokazala američkim ženama kako treba. Ona je kao neka bolničarka, zaključi Arni Kot. Plemenito zanimanje za ženu. Okrete stranicu.

Tu se, krupnim slovima, preko četvrtine stranice, nalazio oglas u čijem sastavljanju je i on pripomogao; poziv narodu, pun veselja i oduševljenja, da krene u emigraciju. Arni se zavali u sedište, presavi novine i poče sa dubokim ponosom proučavati oglas; izgleda dobro, zaključi on. Sigurno će privući ljude, ako imaju iole petlje, ikakvu iskrenu želju za pustolovinom, kao što je u oglasu i rečeno.

Navedeno je bilo i koja se zanimanja traže na Marsu, a taj je spisak bio dug, i na njemu nisi mogao naći valjda samo 'uzgajivača kanarinaca' i 'proktologa' - a možda i ta dva. Dalje se ukazivalo na to koliko je teško čak i magistrima nauka da se zaposle na Zemlji, i kako na Marsu ima mnogo posla, dobro plaćenog, i za one koji imaju samo diplomu fakulteta.

To bi trebalo da ih obori, pomisli Arni. On lično emigrirao je zato što je imao samo diplomu. Sva su vrata bila zatvorena pred njim, i zato je otišao na Mars kao najobičniji vodoinstalater; nekoliko kratkih godina kasnije, pogledaj ga! Na Zemlji, on, diplomac i vodoinstalater, grabuljama bi

prikupljao mrtve skakavce po Africi, kao član radne ekipe UN za pomoć siromašnim zemljama. Njegov brat Fil radi bukvalno to, baš sad; diplomirao je na Kalifornijskom Univerzitetu, ali nikad nije dobio priliku da se bavi svojom strukom, ispitivanjem mleka. U njegovoj klasi diplomiralo je preko stotinu stručnjaka za ispitivanje mleka, a zašto i čemu? Nema posla na Zemlji. Morate doći na Mars, reče Arni sebi. Ovde vas možemo upotrebiti. Vidi kakve su kilave one krave na mlečnim farmama izvan grada. Tu bi imalo šta da se ispituje.

Caka u oglasu bila je naprosto ta što imigrant, kad se pojavi na Marsu, uviđa da mu niko ništa nije jemčio, čak ni mogućnost da se vrati na Zemlju; povratna putovanja su mnogo skuplja, zbog

neodgovarajućih uslova na poletištu. Ni govora nema o nekom jemstvu zaposlenja. Krivica je do velikih sila na Domu, do Kine, Amerike, Rusije i Zapadne Nemačke. Umesto da valjano podržavaju razvoj na planetama, posvetile su se daljim istraživanjima. Ulažu celokupno raspoloživo vreme, pamet i pare u nebeske projekte kao što je taj blentavi let na Kentaur, na šta je već straćeno mnogo milijardi dolara i radnih sati. Arni Kot ni trunčicu koristi nije mogao videti u tome. Ko želi da putuje četiri godine do planetnog sistema za koji se ne zna ni da li postoji?

Ali u isti mah, Arni se i plašio moguće promene stava velikih zemaljskih sila. Pretpostavimo da se one jednog jutra probude i iznova pogledaju kolonije na Marsu i Veneri? Pretpostavimo da osmotre gomile straćara koje su tamo skrpljene i da odluče da nešto preduzmu s tim u vezi? Drugim rečima, šta će biti od Arnija Kota kad se velike sile opamete? Bila je to mogućnost o kojoj je vredelo temeljito razmisliti.

Međutim, velike sile još nisu pokazale nijedan simptom racionalnosti. Još je njima vladao

opsesivni duh međusobne utakmice; u ovom času, velike sile sudaraju se rogovima na drugom mestu, dve svetlosne godine odavde, na Arnijevo olakšanje.

Nastavi da čita novine, i naiđe na kratak članak o jednoj organizaciji žena u Bernu, u Švajcarskoj, koja se sastala da još jednom proglasi svoju zabrinutost zbog naseljavanja.

ZBOG USLOVA NA SLETIŠTIMA NA MARSU

Ove dame su, u peticiji podnetoj Sekretarijatu za naseljavanje pri Ujedinjenim Nacijama, još jednom izrazile svoje uverenje da su polja na Marsu gde sleću brodovi sa Zemlje suviše udaljena od naseljenih mesta i od vodosistema. Bilo je slučajeva da se od putnika zahteva da pešače i po sto pedeset kilometara kroz pustinju, svi, žene, deca i starci. Odbor za bezbednost naseljavanja traži da UN donesu propis da brodovi ne smeju sletati na udaljenju većem od četrdeset kilometara od nekog (većeg, poimenice određenog) kanala.

Samozvane 'dobrotvorke', pomisli Arni Kot, čitajući članak. Verovatno nijedna od njih nikad nije bila izvan Zemlje; one znaju samo ono što im neko napiše u pismu, neka tetka koja je sa svojom

penzijom otišla na Mars i sad živi na besplatnom zemljištu UN i, naravno, šta bi drugo, zakera. Jasno, one se oslanjaju i na svoju članicu koja stanuje na Marsu, izvesnu gospođu En Esterhazi; a ona

fotokopira jedan informativni bilten i šalje ga drugim damama zainteresovanim za društvene

probleme, u svim naseljima. Arni je dobijao i čitao njen bilten, 'Auditor odgovara', naslov od koga mu je bilo muka. Takođe mu je pripadala muka i od kratkih šala i parola ubačenih između pojedinih članaka:

Molite se za maksi melioraciju! Pozovite pouzdano privlačne predstavnice naše politike i vidite fino filtriranje pijaće vode!

Pojedine članke u 'Auditoru' jedva je, ili nikako, uspevao da razume, toliko su bili umotani u

poseban žargon. Ali bilten je, očigledno, privlačio izvestan broj odanih žena koje su ozbiljno primale svaku temu, a onda izvršavale poverene im zadatke. U ovom trenutku one, nema sumnje, ulažu žalbe, zajedno sa zemaljskim Odborom za bezbednost kolonija, u vezi sa opasnim razdaljinama između većine sletišta na Marsu i vodosnabdevnih objekata i ljudskih naselja. Učestvuju, dakle, u jednoj od velikih borbi, a u ovom, jednom slučaju Arni Kot je pobedio muku u stomaku. Jer, od ukupno

dvadesetak sletnih polja na Marsu, samo jedno je manje od četrdeset kilometara udaljeno od velikog kanala, naime Polje Semjuela Gompersa, koje služi njegovom, Arnijevom, naselju. Ako bi, nekim slučajem, pritisak Odbora za bezbednost kolonija uspeo, svi putnički brodovi sa Zemlje morali bi ubuduće sletati na polje koje pripada Arniju Kotu, pa bi i prihodi od toga išli njegovom naselju. Nije bilo nimalo slučajno što su gospođa Esterhazi i njen bilten i organizacija na Zemlji zastupali jednu temu koja bi mogla doneti veliku ekonomsku korist Arniju. En Esterhazi bila je Arnijeva bivša žena. Ostadoše u dobrom prijateljstvu, a i suvlasnici izvesnog broja firmi koje su osnovali ili otkupili tokom svog braka. Na nekoliko nivoa još su sarađivali, iako nikakve lične veze, u užem smislu te reči, nisu imali. On je smatrao da je En agresivna, sklona dominaciji, muškarača, visoka i koščata, sa dugim koracima, a niskim potpeticama, u sakou od tvida i tamnim naočarima, sa ogromnom kožnom torbom okačenom, pomoću kožnog kaiša, o rame... ali oštroumna, bistra, rođena za neki direktorski posao. Pod uslovom da je ne mora videti izvan poslovnog kruga, on se mogao slagati sa njom.

Okolnost da je En Esterhazi nekada bila njegova žena i da njih dvoje i sad imaju finansijske veze nije bila široko poznata. Kad je želeo da stupi u vezu s njom, on nije diktirao pismo nekoj od

daktilografkinja njihovog naselja; umesto toga, koristio je malu mašinu za šifrovanje diktata, koju je čuvao u svom radnom stolu, i onda po posebnom kuriru slao kaseticu sa trakom do En. Kurir je ostavljao kasetu u jednoj prodavnici umetničkih predmeta koju je En posedovala u izraelskom naselju, a njen eventualni odgovor bio je ostavljan na isti način u kancelariji jedne firme za

Rokingemu, mužu Arnijeve sestre.

Pre godinu dana, kad je Ed Rokingem izgradio kuću za sebe i Patriciju i njihovo troje dece,

prisvojio je i nešto neprisvojivo: ceo jedan kanal. Dao je, otvoreno kršeći zakon, da se iskopa kanal koji je vukao vodu iz velike zajedničke mreže, isključivo za privatnu korist Eda Rokingema. Čak je i Arni smatrao da je to skandal. Ali nikakva optužnica nije podignuta, i danas taj kanal, skromno

nazvan po Rokingemovom najstarijem detetu, nosi vodu sto trideset kilometara daleko u pustinju, samo da bi Pet Rokingem mogla da živi u divnim vrtovima i ima travnjak, bazen za plivanje i potpuno navodnjen vrt cveća. Odgajala je izuzetno velike žbunove kamelija, jer su samo oni preživeli

prenošenje na Mars. Po čitav dan prskalice su se vrtele i zasipale kapljicama njeno žbunje, da se ne bi osušilo i uginulo.

Arniju Kotu se činilo da su dvanaest ogromnih žbunova kamelije rasipništvo. Nije se dobro slagao ni sa svojom sestrom, ni sa Edom Rokingemom. Radi čega su oni došli na Mars? - zapita se. Da bi ostvarili, uz neverovatan trošak i trud, život koji će što je moguće više nalikovati onome koji su imali ranije, na Domu, na Zemlji. Njemu je to bilo besmisleno. Zašto onda nisu ostali na Zemlji? Mars je, za Arnija, bio novo mesto, a to je značilo novi život, u novom stilu. On i drugi naseljenici, veliki i mali, načinili su tokom svog življenja na Marsu nebrojena mala prilagođavanja, sa toliko faza, da su zapravo evoluirali; bili su, sada, nova bića. Njihova deca rođena na Marsu počinjala su tako, nova i neobična, u ponečemu zagonetna za svoje roditelje. Dvojica njegovih sinova njegova i Enina deca -sada žive u jednom naseljeničkom kampu u blizini Luistona. Kad ih je posećivao, nije uspevao da prepozna, među ostalom decom, ko su ta dvojica; gledali su ga sumornim očima, kao da čekaju da ode. Koliko je on mogao zapaziti, nisu imali baš nikakav smisao za humor. A ipak, bili su osetljivi; mogli su neograničeno dugo pričati o životinjama i biljkama, o samom predelu. Obojica su imala kućne ljubimce, marsovske stvorove koji su njemu izgledali užasavajuće: bube nalik na bogomoljke, veličine magarca. Tim prokletim stvorovima neko je nadenuo ime 'bokseri', zato što su često viđane kako se propinju i uspravljaju jedna protiv druge, u ritualnoj borbi koja se po pravilu završavala tako što jedna ubije i pojede drugu. Bert i Ned su uvežbali svoje 'boksere' da obavljaju jednostavnije fizičke poslove i da ne pojedu jedan drugoga. Ta bića su, štaviše, postala njihovi pratioci... Deca su na Marsu usamljena, delimično zbog toga što su tako malobrojna, a delimično... Arni nije znao. Imaju neki poseban izgled, sa raširenim očima, kao da ih neke utvare uznemiravaju, kao da silno gladuju za nečim što je još nevidljivo. Bila su sklona usamljeničkom ponašanju; prvom prilikom odlazila su u puste predele da tamo nešto čačkaju. Ishodi takvih odlazaka bili su bezvredni, i deci i naseobinama: možda poneka kost ili ostatak iz stare, 'nigerske' civilizacije. Kad god je leteo helikopterom, Arni je uspevao da vidi bar jedno dete kako, izdvojeno od ostalih, kopa po nekom mestu na pustinjskom terenu, grebe po stenama i pesku kao da nejasno pokušava da podigne površinu Marsa i domogne se onoga ispod...

Otključavši najnižu ladicu svog radnog stola, Arni izvuče malu, baterijsku mašinu za šifrovanje i uključi je. U nju reče: "En, rado bih se sastao sa tobom, da porazgovaramo. U tom odboru ima isuviše žena, a i krenuo je na pogrešnu stranu. Na primer, poslednji oglas u 'Tajmsu' me brine zato što..." On zaćuta, zato što je šifrujuća mašina mučenički zaškripala, usporila rad i zatim se sasvim zaustavila. On poče nabadati dugmad na njoj, traka se okrete još malo i onda se opet zaustavi.

Ja mislio popravljeno, pomisli Arni ljutito. Zar one drkadžije ne umeju baš ništa da poprave? Možda će on morati da kupi drugu ovakvu spravicu, opet na crnoj berzi, opet po ogromnoj ceni. Njegovo lice se trznu od neprijatnosti te pomisli.

Ona ne osobito lepa sekretarica, koja je dosad sedela ćutke naspram njega i čekala, sada se odazva njegovom klimanju glavom. Izvuče pisaljku i beležnicu, a on poče diktirati.

"Ja, u običnim prilikama", reče Arni Kot, "imam razumevanja za teškoće koje nastaju kad treba održavati mašine u ispravnom stanju, što zbog da nemamo rezervni delovi, gotovo, a što zbog načina kako vremenske prilike ovde utiču na žice i metal. Međutim, već mi je dosta i previše, da ja tražim stručan servis za bitnu stvar kao što je moja mašina za šifrovanje. Ja je naprosto moram imati, to je sve. Znači, ako vi ljudi ne umete da je održite u upotrebi, ja ću vas da raspustim, i da poništim vama dozvolu za bavljenje delatnošću servisnom u našem naselju, a za naše dalje potrebe u smislu

servisiranja osloniću se na usluge spolja." Još jednom klimnu glavom, i devojka prestade pisati. "Da ja odnesem taj tvoj šifrarnik kod servisera, gospodine Kot?" upita ona. "Vrlo bih rado to učinila, gospodine."

"Neee", reče Arni mrzovoljno. "Samo ti pojuri sa ovim."

Čim je otišla, Arni nastavi da čita 'Njujork Tajms'. Na Domu možeš kupiti novi šifrarnik praktično besplatno; i više od toga, ti na Domu možeš... do vraga. Šta sve ima u oglasima... Od starih rimskih novčića, preko bundi od pravog krzna, do kamp-opreme, dijamanata, raketnih brodova i otrova od rak-trave. Isuse!

Međutim, njegov neposredni problem bio je kako da stupi u vezu sa svojom bivšom ženom bez upotrebe mašine za kodiranje. Mogao bih naprosto da svratim do nje, reče Arni sebi. Dobar izgovor -izvlačenje iz kancelarije.

Podiže slušalicu telefona i naruči da ga na krovu palate Sindikata čeka helikopter; onda na brzinu dovrši doručak, obrisa usta žurno i pođe u lift.

"Zdravo, Arni", bio je pozdrav kojim ga je dočekao pilot helikoptera, mladi čovek prijatnog lica, iz odeljenja za letačko osoblje.

"Zdravo, momče moj", reče Arni dok mu je pilot pomagao da se smesti u naročito kožno sedište koje je dao da naprave, za njega lično, u radnji za tkanine i tapacirung u njihovom naselju. Pilot sede na svoje sedište, ispred, a Arni se zavali udobno, prekrsti noge i reče: "Ti sad samo uzleti, pa kad budemo u vazduhu, ja ću ti reći kuda ćemo dalje. I ne žuri, jer ni ja ne žurim. Izgleda da će biti lep dan."

"Stvarno lep dan", reče pilot, pošto se kraci rotora počeše okretati. "Izuzev one maglice oko lanca FDR."

Tek što su se vinuli u vazduh, zvučnik u helikopteru se oglasi. "Hitno saopštenje. Jedna mala grupa Blikmena nalazi se u otvorenoj pustinji, na žirokompasnoj tački 4,65003. Oni umiru od žeđi i

izloženosti nepovoljnim uslovima. Brodovi severno od Luistauna odmah da polete do te tačke,

najvećom brzinom, i ukažu pomoć. Zakon Ujedinjenih Nacija zahteva da se ovom pozivu odazovu svi komercijalni i privatni brodovi." Saopštenje je pročitao, i celo ponovio, oštri glas spikera UN, koji se javljao iz visine, sa emitora UN na veštačkom satelitu.

Arni oseti da helikopter menja kurs i reče: "Ma, svašta, mladiću moj." "Moram se odazvati, gospodine", reče pilot. "Takav je zakon."

Bog te tvoj, pomisli Arni zgađeno. Načini mentalnu zabelešku da sredi, čim se vrate sa ovog putovanja, da momak bude otpušten ili bar suspendovan.

Našli su se iznad pustinje i zaleteli se dobrom brzinom ka preseku koordinata koji su od spikera UN dobili. Blikmenske crnčuge, pomisli Arni. Treba njih da spasavamo, umesto da gledamo svoja posla; proklete budale - zar ne umeju malo živahnije kroz svoju sopstvenu pustinju? Zar nisu trčkali po njoj, bez naše pomoći, već pet hiljada godina?

Tek što je Džek Bolen počeo spuštati svoju letelicu, servisni helikopter kompanije Ji, čuo je iz zvučnika hitno obaveštenje UN; slična je čuo mnogo puta ranije, i svaki put se 'ohladio'.

izloženosti nepovoljnim uslovima. Brodovi severno od Luistauna..."

Taj sam, pomisli Džek Boleni. Uključi mikrofon i reče: "Servisni brod kompanije Ji, u blizini žirokompasne tačke 4,65003, spreman da reaguje odmah. Trebalo bi da stignem do njih za dva-tri minuta." Zaokrete helikopterom ka jugu i poče se udaljavati od Mak Olifovog ranča: obuze ga zlatni trenutak zadovoljstva, jer zamišljao je kako se Mak Olif sada ljuti, gledajući zaokret i naslućujući razlog. Nikome nisu Blikmeni tako nedobrodošli kao velikim rančerima; jer ti osiromašeni urođenici, nomadi, često iskrsavaju i moljakaju za hranu, vodu, medicinsku pomoć, što se često pretvara u

običnu, klasičnu prošnju, a bogate proizvođače mleka mnogo ljuti da budu iskorišćavani od strane onih čiju su zemlju prisvojili.

Javljao se, sada, još neki helikopter, čiji je pilot govorio: "Ja sam nadomak Luistauna, na žirokompasnoj tački 4,78995 i doći ću što brže mogu. Imam zalihe hrane i dvesta litara vode." Taj pilot dade svoju identifikaciju i isključi se.

Farma i krave ostadoše na severu; Džek Bolen se pomno zagleda dole, u otvorenu pustinju,

pokušavajući da vidi gde je ta grupa Blikmena. I, dabome, evo njih. Petoro, u senci jednog kamenog brežuljka. Ne kreću se; možda već mrtvi? Otkrio ih je satelit UN dok je preletao nebom, ali nije im mogao i pomoći. Nemoćni su njihovi mentori. A mi, koji možemo pomoći, šta nas briga? - pomisli Džek. Blikmeni u svakom slučaju izumiru, ostaci tog naroda sve su dronjaviji i očajniji iz godine u godinu. Štićenici UN. Al' mi je zaštita, pomisli Džek.

Šta se može učiniti, stvarno, za jednu rasu koja je na izmaku svog postojanja? Vreme je isteklo urođenicima planete Mars znatno pre nego što se prvi sovjetski brod pojavio na nebu, a njegove kamere počele uporno da šalju snimke, još šezdesetih godina. Nijedna grupa ljudskih bića nije se urotila da ih istrebi; a nije ni bilo potrebno. U prvo vreme, Blikmeni su budili, kod ljudi, ogromnu radoznalost: otkriće vredno onih milijardi dolara utrošenih na dosezanje Marsa. Rasa vanzemaljaca. On spusti helikopter na ravni pesak blizu grupe Blikmena, zaustavi okretanje elise, otvori vrata i iziđe.

Vrelo jutarnje sunce tuklo je po njemu dok je hodao preko peska, prema nepomičnim Blikmenima. Bili su živi: oči su im bile otvorene i gledale su ga.

"Kiše padaju sa mene na vaše dragocene osobe", doviknu im on, ispravan blikmenski pozdrav na blikmenskom jeziku.

Prilazeći im, vide da se grupa sastoji od jednog zboranog starog para, zatim od jednog mladog mužjaka i ženke, koji su nesumnjivo bili muž i žena, i od jedne bebe. Porodica, dakle, koja se zaputila pešice preko pustinje, verovatno u potrazi za vodom ili hranom; možda je presušila oaza u kojoj su do sada nekako opstajali. Bio je to tipični blikmenovski tragični završetak puta. Evo ih, leže i nisu u stanju da krenu dalje; isušeni su toliko da su sad kao hrpe suve biljne materije; umrli bi uskoro, da ih nije satelit UN primetio.

Mladi Blikmen-mužjak polako ustade i reče: "Kiše koje padaju sa tvog divnog prisustva ojačavaju nas i vraćaju nas dobrom stanju, gospodine."

Džek Bolen dobaci čuturu mladom Blikmenu, koji odmah pade na kolena, odvrnu poklopac i dade je poleglom paru starijih. Stara dama je dočepa i poče piti vodu iz nje.

Odmah se pokaza promena na staroj. Kao da se počela nadimati natrag ka životu i menjati boju, napuštajući, na njegove oči, blatnosivu boju smrti.

"Možemo li napuniti naše ljuske od jaja?" upita mladi blikmenski mužjak Džeka. Na pesku je ležalo, u uspravnom položaju, nekoliko jaja pake; blede, šuplje ljuske. Džek vide da su sasvim prazne. Blikmeni su prenosili vodu u tim ljuskama od jaja; blikmenska tehnolologija bila je tako jadna, da nisu umeli ni glineni krčag da naprave. A ipak, pomisli on, njihovi preci izgradili su veliki

sistem kanala.

"Naravno", reče on. "Dolazi još jedan brod, sa mnogo vode." On se vrati do helikoptera, donese kofu sa ručkom i dade je blikmenskom mužjaku. "Hrana", objasni mu. Kao da njima to nije bilo već jasno. Dvoje starih su već ustali i teturavo pošli napred, pružajući ruke.

Iza Džeka, grmljavina drugog helikoptera postajala je sve jača. Sletao je: veliki helikopter za dve osobe. Stao je na pesak, a njegov rotor se nastavio okretati, ali polako.

Pilot doviknu odozgo, sa svog sedišta: "Da li vam trebam? Ako ne, da idem ja." "Nemam baš mnogo vode za njih", reče Džek.

"U redu", reče pilot i zaustavi okretanje elise iznad sebe. Iskoči i povuče kanister sa dvadeset pet litara vode. "Neka uzmu ovo."

Stajali su zajedno, Džek i pilot, i gledali kako Blikmeni pune ljuske od jaja vodom iz kanistera. Imovina ovih Blikmena bila je vrlo skromna: svako je imao po jedan tobolac otrovnih strela i po jednu životinjsku kožu; obe žene imale su i po jedan blok za 'tucanje' hrane. Bez takvog bloka i tučka, žena nije podobna za svoju ulogu u životu; mora ga imati, da bi na njemu tukla po mesu, zrnevlju i svakoj drugoj hrani koju uspeju da pribave. Imali su i nekoliko cigareta.

"Moj putnik", reče mladi pilot tiho, Džeku u uvo, "nije mnogo oduševljen što UN mogu da nas prisile na ovakvo zaustavljanje. Ali on ne shvata da oni imaju taj satelit gore i da te vide ako se ne zaustaviš. A kazna je prokleto velika."

Džek se okrete i pogleda gore u kabinu parkiranog dvoseda. Vide da unutra sedi jedan krupno građen čovek, ćelav, dobro uhranjen, samozadovoljnog izgleda; čovek koji je kiselo gledao sa svog mesta, ali ne petoro Blikmena, na koje nije obraćao nimalo pažnje.

"Mora se poštovati zakon", reče pilot, tonom kao da se brani od neke optužbe. "Oni bi kaznu odrapili meni, lično meni."

Džek ode do tog drugog broda i reče velikom ćelavku iznad sebe: "Zar ti ne prija saznanje da si spasao živote petoro ljudi?"

Ćelavko spusti pogled na njega i reče: "Misliš, pet crnčuga. Ja to ne bi' nazvao spasavanjem pet 'ljudi'. A ti?"

"Ja bih", reče Džek. "I nameravam tako da nastavim."

"E pa, ti ih i zovi", odvrati ćelavi. Pocrvene, pogleda Džekov helikopter, pročita oznake na njemu. "Videćemo koliko daleko će te to odvesti."

Prilazeći Džeku, mladi pilot žutno reče: "To je Arni Kot. Ti razgovaraš sa Arnijem Kotom." Zatim reče debeljku gore: "Možemo sada krenuti, Arni." Pope se u helikopter i nestade u njemu, a rotor se još jednom zavrte.

Kopter se podiže u vazduh, ostavljajući Džeka da stoji na pesku, sam sa petoro Blikmena. Ovi su se već svi napili vode, pa su sad navalili na hranu iz Džekove kofe za ručak. Prazan kanister za vodu ostao je da leži na pesku. Ljuske jaja pake bile su napunjene i rupice na njima zatvorene čepovima. Blikmeni ne digoše pogled ka odlazećem helikopteru. Ali ni na Džeka nisu obraćali nimalo pažnje; samo su nešto mrmoljili između sebe, na svom jeziku.

"Prema kome odredištu idete?" upita ih Džek.

Mladi Blikmen pomenu jednu oazu veoma daleko na jugu.

"Mislite da ćete moći čak donde?" upita Džek. Prstom pokaza dvoje starih. "Mogu li oni?" "Da, gospodine", odgovori mladi Blikmen. "Možemo sada, sa hranom i vodom koju dobismo od tebe i drugog gospodina."

Nešto se pitam, mogu li oni, reče Džek sebi. Naravno, oni će reći da mogu, čak i ako znaju da je nemoguće. Rasni ponos, valjda.

"Gospodine", reče mladi Blikmen, "imamo poklon za tebe zato što si stao." Pruži nešto ka Džeku. Njihova imovina bila je tako uboga, da je Džeku bilo teško da poveruje da imaju išta za

poklanjanje. Ipak, ispruži ruku, a mladi Blikman mu stavi na nju nešto malo i hladno, tamno i smežurano; sasušeni komadić materije koji se Džeku učini kao parče korena nekog drveta.

"To je vodena veštica", reče Blikman. "Gospodine, ona će ti doneti vodu, izvor života, kad god treba."

"Nije pomogla vama, a?" upita Džek.

Sa lukavim osmehom mladi Blikman reče: "Gospodine, pomogla je; donela je tebe." "Onda, šta ćete bez nje?" upita Džek.

"Imamo drugu. Gospodine, mi pravimo vodene veštice." Mladi Blikmen pokaza dvoje starih. "Oni su vlast."

Pomnije zagledajući vodenu vešticu, Džek na njoj primeti lice i nejasne udove. Bila je to malena mumija; nekada je bila nekakvo živo biće. Razaznao je da su noge privučene ka stomaku, video uši... Stresao se. Lice je imalo u sebi neku čudnu ljudskost; ostarelo, mučeničko, kao da je stvorenje

ubijeno dok je jaukalo.

"Kako radi?" upita on mladog Blikmana.

"Ranije, bilo je da se, ko hoće vodu, popiša na vodenu vešticu, a ona oživi. Sada ne radimo to, gospodine; naučili smo od vas, gospode, da je pišanje rđavo. Zato mi pljunemo na nju, a to pomogne gotovo isto toliko. Ona se probudi, pa otvori oči i pogleda oko sebe, a onda otvori usta i dozove vodu ka sebi. Kao što je dozvala tebe, gospodine, i onog drugog gospodina, onog velikog koji je sedeo i nije sišao, gospodina bez kose na glavi."

"Taj gospodin je jedan moćan gospodin", reče Džek. "On je monarh naselja sindikata vodoinstalatera, i vlasnik celog Luistauna."

"To može biti tako", reče mladi Blikmen. "Ako je tako, nećemo se zaustavljati u Luistaunu, jer smo videli da nas gospodin bez kose nije rado gledao. Nismo mu dali vodenu vešticu u zamenu za njegovu vodu, zato što on nije želeo da daje vodu; njegovo srce nije bilo sa njim u tom činu, koji je samo iz njegovih ruku došao."

Džek se oprosti od Blikmena i vrati se u helikopter. Nekoliko trenutaka potom, već se uzdizao kroz vazduh; ispod njega su Blikmeni mahali rukama za pozdrav, svečano.

Daću vodenu vešticu Dejvidu, odluči on. Kad se vratim kući, na kraju ove radne nedelje. A on neka piški po njoj ili pljuje po njoj, šta god više voli, do mile volje.

3.

Norbert Štajner imao je izvesnu slobodu da dolazi i odlazi kad se njemu hoće, jer je bio sam svoj poslodavac. U jednoj maloj gvozdenoj zgradi blizu grada Bančivud Parka pravio je 'zdravstvenu hranu', proizvedenu isključivo od domaćih biljaka i minerala, bez ikakvih hemijskih sredstava za održavanje, bez hemijskog zaprašivanja ili prskanja, i bez neorganskih đubriva. Jedna firma u Bančivud parku pakovala je njegove proizvode u ambalažu profesionalnog izgleda - sandučiće, kartonske kutije, tegle i koverte, a onda se Štajner vozio po Marsu i prodavao, on sam, neposredno kupcima.

Ostvarivao je lepu zaradu, zato što, zapravo, nije imao nikakvu konkurenciju; taj njegov posao bio je jedini posao sa 'zdravstvenom', sto posto prirodnom hranom, na celom Marsu.

Imao je i dopunski deo posla. Uvozio je sa Zemlje razne gurmanske specijalitete, kao što su tartuf-gljive, guščija pašteta, kavijar, supa od kengurovih repova, danski plavi sir, dimljene ostrige,

prepeličja jaja i 'rum-babase', što je sve bilo na Marsu nezakonito, zato što su UN pokušavale da nateraju kolonije na prehrambenu samodovoljnost. Stručnjaci za ishranu pri UN tvrdili su da nije bezbedno prevoziti hranu kroz svemir, zbog mogućeg dejstva zračenja, ali je Štajner znao da oni to pričaju iz sasvim drugog razloga - iz bojazni od toga šta bi se sa kolonijama desilo u slučaju da na Zemlji izbije rat. Tada bi svaka dalje isporuka hrane prestala, pa bi naseobine, ako nisu dotad postale prehrambeno samodovoljne, verovatno za kratko vreme pomrle od gladi.

Štajner se divio njihovoj logici, ali nije želeo da im se pridruži na delu. Potajni uvoz nekoliko konzervi francuskih tartufa neće navesti mlečne farmere da dignu ruke od daljih pokušaja proizvodnje mleka, niti odgajivače svinja, junadi i ovaca od borbe da sa svojih farmi izvuku iole ikakvu zaradu. Voćnjaci jabuka, breskvi i kajsija i dalje će se saditi i negovati, prskati i navodnjavati, čak i ako se u pojedinim naseljima pojave staklene tegle sa kavijarom, po ceni od dvadeset dolara po komadu. U ovom trenutku, Štajner je pregledao jednu isporuku turskog slatkiša poznatog kao 'halvah' ili alva. Alva je stigla prethodne noći, automatskim brodom koji je redovno putovao između Manile i jednog majušnog sletišta u pustoši FDR planina; to je sletište Štajner izgradio, koristeći Blikmene kao radnu snagu. Alva se dobro prodavala, naročito u Novom Izraelu; pregledajući da neka konzerva nije kojim slučajem oštećena, Štajner proceni da će svaku moći da proda za bar pet dolara. I stari Arni Kot u Luistaunu kupuje praktično svaki slatkiš koji Štajner uspe da pribavi; i sireve, i sve vrste ribljih konzervi; a tek kanadsku dimljenu slaninu! Ona stiže u konzervama od po dva i po kilograma, isto kao i holandska šunka. Zapravo, Arni Kot je njegov najbolji pojedinačni kupac.

Šupa koja je Štajneru služila kao magacin, i u kojoj je sad sedeo, bila je na takvom mestu da se iz nje moglo videti Štajnerovo malo, privatno, protivzakonito sletište. Na sletištu je uspravno stajala raketa koja je pristigla prošle noći; Štajnerov tehničar pošto on sam nije bio nimalo vičan tehnici -vredno je radio oko rakete, pripremajući je za povratni let do Manile. Raketa beše mala, samo sedam metara visoka, ali švajcarske izrade, vrlo postojana. Oko njih je marsovsko sunce, rđaste crvene boje, bacalo izdužene senke planinskih vrhunaca; Štajner je upalio kerozinsku grejalicu da bi

zagrejao šupu. Videći da ga Štajner gleda kroz prozor magacina, tehničar klimnu glavom, da bi tako naznačio da je raketa spremna za ukrcavanje povratnog tereta; zato Štajner privremeno ostavi

konzerve sa alvom. Dohvati polugu magacinskih kolica i izgura ih, natovarena kartonskim kutijama, kroz vrata magacina, na kamenito tlo.

"To izgleda da će biti oko pedeset kila", reče njegov tehničar kritički, dok se Štajner približavao, gurajući kolica.

stigne do Filipina, biti prerađena na takav način da će dobijena materija biti veoma slična hašišu. To se u Sjedinjenim Državama kupuje po ogromnoj ceni i puši u mešavini sa običnim virdžinijskim berli-duvanom. Štajner nikad nije lično probao tu travu; po njegovom uverenju, fizičko i moralno zdravlje behu jedna ista stvar. Verovao je u svoju sto posto prirodnu hranu, i nikada nije pušio ni pio. Zajedničkim snagama, on i Oto utovariše novi teret u raketu, zatvoriše je hermetički, a onda Oto podesi časovnik sistema za automatsko navođenje. Kroz nekoliko dana, na Domu, u Manili, Hoze Peskvito će istovariti kutije, pregledati priloženi robni list i početi da prikuplja robu koja Štajneru treba, za novi let ka Marsu.

"Mož' me povezeš sad kad se vraćaš?" upita Oto. "Idem prvo u Novi Izrael", reče Štajner.

"Nema problema. Imam ja vremena dovoljno."

Oto Cite je, svojevremeno, i sam imao mali crnoberzijanski posao; 'valjao' je isključivo elektronsku opremu, komponente veoma sitne i krhke, a švercovao ih je u običnim, redovnim putničkim brodovima na linijama između Zemlje i Marsa. A još pre toga, pokušavao je da uvozi izuzetno dragocene artikle kao što su pisaće mašine, foto-aparati, kasetofoni, krzna i viski; ali na tom polju potisnula ga je konkurencija. Trgovina tim životno potrebnim robama, koje su 'išle' u svim kolonijama, prešla je u šake velikih profesionalnih crnoberzijanskih bandi koje su imale, kao

oslonac, ogroman kapital, a i svoje sopstvene teretne brodove, i to velike. Osim toga, Oto i nije bio srcem vezan za takve robe. On je želeo da bude serviser; uistinu je i došao na Mars da bi to postao, ne znajući da postoje samo dve ili tri servisne firme na celom Marsu, i da one monopolizuju taj posao, to jest da nastupaju kao esnafi sa isključivim pravom rada; takva je bila kompanija Ji, za koju je radio Džek Bolen, njegov komšija. Otoa su primili samo na proveru, ocenili njegove sposobnosti i zaključili da nije dovoljno dobar za taj posao. Zato je on, posle oko godinu dana provedenih na Marsu, počeo raditi za Štajnera i razvijati svoju malu 'uvoznu operaciju'. Bilo je to za njega ponižavajuće, ali bar nije morao raditi kao fizički radnik u nekoj od radnih grupa za rmbanje u pustinji, pod suncem.

Dok se sa Otoom vraćao u magacin, Štajner reče: "Ja, lično, nikako ne podnosim te Izraelce, iako moram s njima sarađivati sve vreme. Neprirodni su; to, mislim, kako žive u tim barakama i večito pokušavaju da zasade plantaže pomorandži i limuna. Imaju prednost u odnosu na sve nas ostale, zato što su na Domu živeli praktično isto kao mi ovde, u pustinji i gotovo bez ikakvih resursa."

"Istina", teče Oto Cite. "Ali moraš im priznati da zaista zuje od posla. Nisu lenštine."

"A pazi još ovo", reče Štajner. "Dvolični su u vezi sa hranom. Vidi koliko konzervi ne-košer mesa kupuju od mene. Niko od njih se ne pridržava tih propisa o ishrani."

"Pa ti, ako ne odobravaš što oni od tebe kupuju dimljene ostrige, nemoj da prodaješ", reče Oto. "To je njihova stvar, ne moja", odvrati Štajner.

Imao je još jedan, čak i Otou nepoznat razlog za odlaženje u Novi Izrael. Tamo je živeo jedan od njegovih sinova, u posebnom logoru za decu 'sa anomalijama'. Taj termin odnosio se na svako dete koje se od normalne dece razlikuje, bilo fizički ili psihički, u toj meri da nije za redovnu školu. Taj Štajnerov sin bio je autističan; instruktorka u logoru radila je s njim već tri godine, pokušavajući da ga uvede u komunikaciju sa ljudskom kulturom u kojoj je rođen.

Imati autistično dete, to je bila posebna sramota, između ostalog i zato što su psiholozi verovali da to stanje potiče od nekog defekta u roditeljima, a naročito od šizoidnog temperamenta. Manfred

Štajner, deset godina star, nikada nijednu reč nije progovorio. Kretao se trkom, i to na prstima, i izbegavao ljude kao da su nekakvi predmeti, oštro-bodljasti i opasni. Telesno, bio je krupan i zdrav plavokosi dečak; tokom prve godine njegovog života, pa i duže, Štajnerovi su se radovali što ga

imaju. Ali sada... Čak i instruktorka u logoru BG nudila je vrlo malo ili nimalo nade. Ona, koja je bila uvek optimistična, po dužnosti.

"Možda ću ostati u Novom Izraelu ceo dan", reče Norbert Štajner, dok su on i Oto utovarivali konzerve alve u helikopter. "Moram posetiti svaki prokleti kibuc tamo, a to traje satima."

"Zašto ti nećeš da ja pođem s tobom?" upita Oto, sa vrelim besom.

Štajner pognu glavu, poče se premeštati s noge na nogu, pa reče kao krivac: "Ne razumeš. Voleo bih ja da imam društvo, ali..." Na tren pomisli da kaže Otou istinu. "Odbaciću te do stanice traktor-busa, važi?" Obuze ga umor. Kad bude stigao u logor BG naći će Manfreda sasvim istog: dečka koji nikad nikog ne pogleda u oči i koji večito beži negde po rubu raspoloživog prostora, pre nalik na neku napetu, podozrivu životinju nego na dete... Jedva da ima ikakvog smisla ići; ipak, on će otići. U svome umu, Štajner je svu krivicu svaljivao na svoju ženu; kad je Manfred bio beba, nikada nije pričala s njim niti ispoljavala ma i najmanju naklonost prema njemu. Pošto je školovanjem

osposobljena za hemičarku, zauzela je i prema detetu neki intelektualni, činjenični stav, koji majci ne dolikuje. Kupala je i hranila bebu kao da je to neka laboratorijska životinja, kao beli pacov.

Održavala čistoću i zdravlje bebe, ali nikad ništa ne otpevala, nikad se nasmejala sa bebom, nikad stvarno upotrebila govor ka bebi ili sa bebom. Prirodna stvar da je dečko postao autističan; šta je drugo mogao? Razmišljanje o ovome činilo je Štajnera tmurnim. Eto ti ga na, kad si ti hteo da se ženiš magistarkom nauka. Kad samo pogleda dečaka Bolenovih, koji su njima prve komšije; kako se taj igra, kako se dernja... ali vidi kakva je Silvija Bolen: prava majka i prava žena, bodra, fizički

privlačna, živa. Doduše, sebična i sklona da dominira... Ima veoma razvijeno osećanje za ono što je njeno. Ali on joj se divi i za to. Nije sentimentalna; snažna je. Na primer, po pitanju vode, vidi kakav je stav zauzela. Ne možeš je slomiti čak ni tvrdnjom da ti je kroz rupu na tanku iscurela dvonedeljna količina vode. Razmišljajući o tome, Štajner se nasmeši tužno. Nisu uspeli da zavaraju Silviju Bolen, ni za tren.

Oto reče: "Onda me istovari na autobuskoj."

Štajner, sa olakšanjem, odvrati: "Baš dobro. I nećeš morati da trpiš one Izraelce." Oto ga odmeri pogledom i reče: "Rekao sam ti, Norberte, oni meni ne smetaju."

Zajedno su ušli u helikopter; Štajner je seo na pilotsko sedište i pokrenuo motor. I više ništa nije rekao Otou.

Spuštajući helikopter na Vajcman-Polje, severno od Novog Izraela, Štajner je osećao krivicu što je onako loše govorio o Izraelcima. A bio je to samo deo njegovog nastupa sračunatog na to da otera Otoa, da ovaj ne pođe s njim do Novog Izraela; ipak, nije bilo pravo govoriti tako, nije bilo u skladu sa njegovim autentičnim osećanjima. Sramota, uvide on. Eto zbog čega je tako govorio: zbog sramote, zbog svog defektnog sina u kampu BG... Kakav je moćan poriv stid, pomisli on; može naterati čoveka da kaže bilo šta.

Da nije Izraelaca, o njegovom sinu ne bi imao ko da se stara. Nijedna druga ustanova za decu sa anomalijama ne postoji na Marsu, iako na Domu ima na desetine takvih, a i svih drugih vrsta

institucija kojih se on može setiti. Cena koju on plaća da bi Manfred ostajao u tom kampu tako je niska, da je praktično samo formalnost. Dok je parkirao helikopter i izlazio, osećanje krivice u njemu je raslo, toliko da se on najzad zapita kako da pogleda Izraelcima u lice. Činilo mu se da bi oni, ne daj Bože, mogli nekako da naslute, nekom intuicijom, šta je on o njima govorio na drugom mestu. Međutim, izraelsko osoblje dočekalo ga je prijatnim pozdravima, i njegova krivica poče bledeti; očito, nije se nimalo primećivala. Tegleći teške kofere, on pređe polje i dođe do parkinga gde je traktor-bus čekao da poveze putnike u središte poslovnog dela naselja.

poklon za svog sina. Gospođica Milh, instruktorka, rekla mu je da treba svaki put da donese po jedan poklon, neki trajni predmet po kome će Manfred moći da se seća svog oca i posle njegovog odlaska. Pa, ništa, moraću negde usput da zastanem, reče Štajner sebi. Da kupim neku igračku, ili igricu. Priseti se da jedna od roditeljki koje imaju dete u BG kampu takođe ima prodavnicu poklona, u Novom Izraelu. Gospođa Esterhazi. Može da svrati tamo; gospođa Esterhazi je videla Manfreda i razume se, uopšte uzev, u decu sa anomalijama. Ona će znati šta da mu preporuči, i to bez onih postiđujućih pitanja, kao: 'Koliko godina ima dečak?'

Na stanici najbližoj do prodavnice poklona, on siđe sa autobusa i pođe trotoarom, uživajući u prizoru malih, dobro održavanih radnji i kancelarija. Novi Izrael podsećao ga je u mnogo čemu na Dom; pravi grad, više nego Bančivud Park ili Luistaun. Možeš videti mnoštvo prolaznika, od kojih mnogi hitaju kao da ih čeka neki posao; Štajner ih je gledao i upijao atmosferu trgovine i poslovanja. Dođe do te prodavnice poklona, sa moderno napravljenom firmom i prozorima od koso

postavljenog stakla. Da nema marsovskog grmlja koje raste u izlogu, pomisli on, mogla bi to biti prodavnica usred Berlina. Uđe i vide iza tezge gospođu Esterhazi; a ona se nasmeši, prepoznavši ga. Bila je to privlačna matrona u ranim četrdesetim, tamne kose, uvek dobro obučena; uvek je izgledala sveže i pametno. Svi su znali da je gospođa Esterhazi strašno aktivna u društvenim i političkim poslovima; da štampa informativni bilten i učlanjuje se u razne odbore - jedan za drugim.

A ono drugo, naime, da ona ima dete u BG kampu, to je tajna, poznata samo nekolicini drugih roditelja i, naravno, službenicima u kampu. Dete od samo tri godine, ali unakaženo jednim od strašnih fizičkih defekata koji nastaju zbog izlaganja gama-zracima tokom boravka u materici. Video je to dete samo jednom. U kampu BG imam mnogo abnormalnosti koje čoveka umeju itekako da otrezne; ali Štajner je naučio da ih prihvata kakve god da su. Ipak, dete Esterhazijeve ga je trgnulo, kad ga je video. Bilo je toliko maleno i sparušeno, a sa ogromnim očima, kao lemur. Imalo je neobične šake sa kožicama između prstiju, kao da se rodilo za neki vodeni svet. Norbert Štajner je stekao osećanje da to dete raspolaže zapanjujuće oštrim sposobnostima opažanja; proučilo ga je veoma pomno, i kao da je domašilo neku dubinu u njemu koja je normalno nedostižna, čak i njemu samom... Učinilo mu se da je to dete na neki način njega dohvatilo, zavirilo u njegove tajne, a onda se povuklo, zato što ga je, na osnovu viđenog, prihvatilo.

To dete, pretpostavljao je, mora biti Marsovac, što znači - na Marsu rođeno; i to iz veze gospođe Esterhazi sa nekim čovekom koji nije njen muž, pošto ona više nema muža. Tu činjenicu saznao je od nje, u razgovoru; saopštila ju je smireno, bez zazora. Već nekoliko godina je razvedena. Znači, to njenio dete u BG rođeno je kao vanbračno dete, ali gospođa Esterhazi, kao i veliki broj modernih žena, nije smatrala da je to sramota. Štajner se u tom pogledu slagao sa njom.

Ostavivši na pod teške kofere, Štajner reče: "Kako lepu malu radnju imaš ovde, gospođo Esterhazi."

"Hvala", reče ona, iziđe iza tezge i priđe mu. "Šta mogu učiniti za tebe, gospodine Štajner? Jesi li došao da mi prodaš tvoj jogurt i klice od žita?" Njene oči su zasvetlucale.

"Treba mi neki poklon za Manfreda", reče Štajner.

Na njenom licu pojavi se mek, saosećajan izraz. "Vidim. Pa..." Ona se poče udaljavati od njega, prilaziti jednoj tezgi. "Videla sam tvog sina pre neki dan, kad sam svratila u BG. Da li je pokazao ikakvo zanimanje za muziku? Često se dešava da autistično dete voli muziku."

"Voli da crta. I slika, bojama, sve vreme."

Ona dohvati jedan mali, drveni instrument nalik na frulicu. "Ovo se pravi na Marsu. Dobro ga izrađuju." Ona mu pruži frulicu.