Bela Hamva{
VELIKA RIZNICA PREDAKA*
Preveo sa ma|arskog Sava Babi}PITAGORA
I
Pitagora je ro|en krajem {estog veka pre Hrista, ka`u, u imu}noj poro-dici kao sin Minesarha sa Samosa. Mladost je proveo kao u~enik ~uvenog filozofa Telesa u Egiptu, potom se vratio ku}i da bi zapo~eo karijeru. Sa-mos je u to doba bio prometna luka, {irok prostor za delatnost ambicioznog mu{karca sli~nog Pitagori. Ali – izgleda – pravilo je da gde ima mnogo novca tamo zagospodare nevoqe, a kvare` povremeno ~ini gr~evite napore za spre~avawe sopstvenog usuda. Razuzdanost i samovoqa su se nemo}no sme-wivale. Vlast je tada upravo prigrabio stravi~no krvolo~ni Polikrat, sre}nik koji kao da je iz bajke. Nije bio pripamqiv, Pitagora se ukrcao na la|u i otplovio za Egipat.
Nauka sve to ne priznaje, ali u ovom trenutku niko nije raspolo`en da se bavi naukom. Da li se zbilo, ili nije, izgleda da ni{ta ne govori protiv to-ga da se tako zbilo. @iveo je navodno u gradovima Memfis i Teba i Helio-polis, bio je u vezi se egipatskim sve{tenicima koji su mu dopustili da zavi-ri u wihova znawa. Ovde ga je zatekao upad Persijanaca. Kambiz je nasrnuo na Egipat, spalio biblioteke, sve{tenike odvukao u ropstvo. Tako je i Pitago-ra dospeo u Perisju. A ovde se, ka`u, susreo sa sve{tenicima ZaPitago-ratustre, ~ak je imao prilike da pribavi ne{to i od znawa Indije.
Kada se vratio na Samos, bio je zreo mu{karac. Oti{ao je u Delfe, pa u Trakiju i upoznao se s Orfejevom ostav{tinom. Ve} je mogao imati blizu pe-deset godina kada se nastanio u Velikoj Gr~koj, u gradu Krotonu, i po~eo da pou~ava.
Pitagorina ku}a postala je sredi{te omladine. Ambicija svakog mladi-}a koji je te`io ne~em vi{em bila je da u~i kod wega i da bude wegov u~enik. A u~iteq je svoj `ivot sasvim posvetio tome kako bi od najboqih u~eni-ka odnegovao tau~eni-kav red u~eni-kau~eni-kav su ~inili egipatski i orfejski sve{tenici.
Kroton je prihvatio u~ewe, i sproveo je u `ivot Pitagorine predloge koji su se odnosili na u~vr{}ivawe zajednice. Me|utim, zbog novih zakona grad je do{ao u sukob sa Sibarisom, mo}nim susednim gradom. Sibaris je
bio ozlogla{en po svojoj kvarnosti, ovde je svako svojim o~ima mogao vide-ti kako nije smrt u`asna. Postoji i groznije ne{to od siroma{tva, od glu-posti, od bolesti i od smrti, jer u svakom propadawu mo`e biti neke veli-~anstvenosti i lepote. U Vavilonu je nema. Ovde su vladavina, qubav, prija-teqstvo, pa i sam `ivot sramota, rat je prqav, krv pada na kalnu zemqu jer vi{e ni{ta ne mo`e da posveti. Bordel je to gde nafrakana i licemerna dr-skost pquje po svemu velikom, a ~ak se drsko cereka i prilikom svetogr|a. Besmisleno prolivawe krvi, |avolska razbludnost, podlo nasiqe, kukavi~-ka izdaja, razvrat, glupost gore na ru`nom obrazu ~udovi{ta, a wegovo po-hotno lice se trijumfalno deformi{e kada baca u blato sve {to je ~oveku dragoceno. U ~ovekovoj zajednici i u wegovom privatnom `ivotu ne preo-staje ni najmawe mesto koje ne bi bilo kvarno. Ali je Sibaris bio bogat, bezmerno bogat, i bezmerno mo}an.
Mali Kroton se prestra{io, ali je na koncu objavio rat, uz pomo} bojnih naprava koje su na~inili Spartanci i Pitagora suprotstavio se vi{estruko nadmo}nom Sibarisu, pobedio i do temeqa razorio grad.
Pitagora je video rezultat svoga rada. U~enici su ga okru`ili po{tova-wem, granice grada su se sve vi{e {irile. Krajem wegovog `ivota, me|utim, propadawe je ipak zapo~elo pod uticajem Atine. Ne mnogo posle wegove smr-ti suluda masa se pobunila i u Krotonu, poru{ila je svesmr-tili{te pitagoreja-ca. U~enicu su se razbe`ali. Tako se zavr{io u Evropi prvi poku{aj koji je hteo da ostvari zajednicu univerzalnog ~ove~anstva.
II
Pitagora je prvi u Evropi poku{ao da izvede ve~iti evropski eksperi-ment da qudsku zajednicu ne gradi na poretku prirode, na mo}i ja~ih, ve} na poretku duha, na poretku neprolaznih vrednosti. Nekoliko generacija kasni-je to isto kasni-je ~inio Platon, posle wega bezbroj drugih u starom, sredwem i no-vom veku.
Sve dok je zajednica mala i siroma{na i neobrazovana, dotle nema nevo-qe, treba se boriti za opstanak. U onom trenutku kada postane brojna, obrazo-vana, bogata ona na specifi~an na~in sama po sebi po~iwe da se raspada. U zajednici koja se raspada ~ovek ne mo`e biti sre}an. Ako potom neko ho}e da zaustavi raspad, prisiqen je da primeni silu. U zajednici kojom se upravqa silom ~ovek jo{ mawe mo`e biti sre}an. Pitagora je imao prilike da se suo-~i s ovom suo-~iwenicom i da bira izme|u bezglave individualne slobode i pod-log nasiqa. To je ve~ito kru`ewe anarhije i despotizma, ka`e Platon.
Kako se mo`e zajednica postaviti na sigurnu, trajnu, nenaru{ivu osno-vu? Odgovor: tako {to ~ovek ne ure|uje zajednicu prema zakonima materijalne prirode, nego prema zakonima duha. Poredak prirode je vladavina ja~eg nad slabijim. Nijedan nije sre}an. Poredak duha ne pripada snazi i nemo}i, ve} istini.
Pitagora je ovo znawe doneo sa sobom iz dalekih zemaqa, ali ponajpre od Orfeja, jer je saznao u~ewe okosmosu aidesu, o raspevanom svetu. Orfi~ka mi-sao je pru`ila gotovo re{ewe. Rekla je {ta je poredak, {ta je re~, {ta je sklad, {ta je smisao, {ta je mera, {ta je lepota. Za{to to niko nije primenio? Grci su ~udan narod. Pitagora je obi{ao mnoga mesta i ~uo za mnoge na-rode. Istina, nijedan nije mogao da prestupi zakon `ivota, svi jednom
mora-ju da umru. Ali su bar `iveli. Grci ovde, izgleda, nisu ni dospeli dotle da po~nu da `ive. Jer ovo ovde nije `ivot. Neprekidna priprema. Koliko je dru-ga~ije bilo u Egiptu gde se ~ovek mogao tako sakriti u zajednicu kao u vuneni ogrta~. A ovde je zajednica poput besnog vuka. A onda se svi, a sve vi{e oni ko-ji imaju vi{e pameti, ma{aju popravqawe zajednice, i gotova je ideja, ideal, `rtva, a za to vreme qudska sudbina se rasta~e u – ni{ta.
III
Ka`u, Pitagora je bio filozof i u~io je da je osnova i po~etak svega broj. A to nije ni{ta drugo do jedna od svetskih gluposti scijentifizma. Prema zabele{kama nije nemogu}e da je on izmislio re~ filozof. Kada su ga jednom prilikom upitali, ko si ti, Pitagora, kao i ve}ina qudi pred ovim pitawem, on se na{ao zbuwen i na brzinu nije umeo da odgovori. Ko si? Kakvo glupo pitawe. ^ovek se trgne i porumeni. Svaki odgovor na ovo pitawe pod-jednako je lo{. Bilo je onih koji su se spretno izvukli, takav je i Pitagora. Mudar si?, pitali su ga. Ne, odgovorio je u~iteq, samo volim mudrost (philo-sophos). Ta re~ je tada prvi put izgovorena?
Ono {to se odnosi na brojeve nije tako jednostavno. Znamo da je drevna ba{tina koju su o~uvali Indija, Iran, Judeja, Egipat i orfejevsko helenstvo bila u tesnoj vezi s geometrijskim razmerama, sa zakonima muzi~kog sklada, s harmonijom boja, s moralnim merama i brojevima. Ispoqavawe ove srazmere i mere kod svakog naroda sveta bile su igre, himne, pesme, stihovi, astronomi-ja, dr`avni zakoni. To izra`ava kineski Ji-|ing isto kao i hundu sankhastronomi-ja, ju-dejska kabala, egipatski Tot i gr~ki Orfej.
Pitagora ka`e da je broj grani~na pojava izme|u vidqivog i nevidqivog sveta. U materijalnom poretku on je osnova stvari, elemenat koji je nesvodiv na drugo, elemenat koji izra`ava oblik i kvalitet na{eg bi}a. Ali ova osno-va i oosno-vaj elemenat upu}uju na nat~ulni svet, na svet ~istih zna~ewa. Broj je kqu~ kojim duh dodiruje i shvata materijalnu prirodu a priroda duh. Broj je praslika svake postoje}e stvari.
Nesumwivo je da brojevi usmeravaju qudsku sudbinu na zemqi kao i kru-`ewe planeta na nebu. Svakom telu, figuri, formi, slici u krajwoj liniji odgovara neki brojni odnos. Pitagora je tragao za odnosima brojeva koji se pojavquju u vidqivom svetu. Na~inio je vi{e ovakvih otkri}a koja su na nepo-srednoj granici izme|u metezisa i geometrije.
Boje su, ka`e Gete, delovawa i patwe svetlosti (Leiden und Taten des Lichts). Hebrejska ba{tina u~i da je svet stvoren prema broju, te`ini i meri. U tom smislu ceo vidqivi svet nije drugo do delovawe i patwe brojeva. Svaka stvar ima svoju brojnu vreddnost koja se mo`e izraziti te`inom, merom, sra-zmerom, bojom, oblikom. Ali i svako bi}e ima ovakvu brojnu vrednost. I treba na}i univerzalni zakon poretka brojeva. Ko bi re{io ovu tajnu, razre{io bi tajnu vladavine svetom. Imao bi u rukama ve~ni princip savr{enog poretka.
Ve} iz ovih nekoliko re~i ispostavqa se da broj kod Pitagore ima drugi smisao nego u prirodnim naukama. Nije samo druga~ije dr`awe ~oveka u odno-su na broj, i sam broj je druga~iji. Naodno-suprot dana{wem apstraktnom broju Pi-tagorin broj je hijerati~an, i najbli`a analogija broja je zapravo bo`anstvo. Praslika Jedan je Svemir (eidos panton), Zevs, druga~ije Apolon (Hiperion), Sin Visina, Helios, sunce, prvi uzrok, smisao (nous), tvora~ka re~ (logos
spermatikos). Dva je broj `ene, Mesec, Artemis, druga~ije Hera. Pitagora je jo{ shvatao prabroj koji danas maglovito ose}aju samo izuzetni umetnici i jo{ izuzetniji mislioci kada u pojedinim pojavama, zdawima, skulpturama, igri osete za um nepristupa~i poredak razmere i mere i ritma, a u pojavama sudbine otkriju sklad koji se mo`e izraziti samo brojem. Svako zna da posto-ji sklad izme|u velikog umetni~kog ostvarewa, prirodne pojave, lepog prede-la, oluje, zemqotresa, li~ne sudbine i istorijskog doga|aja. Postoji slagawe izme|u kosmi~kih i zemaqskih pojava. Ovom slagawu mo`e da se pribli`i sa-mo broj. Formula ova je jedna od najblistavijih izraza ~iwenica sveta.
Kada dana{wi ~ovek ~uje da su pitagorejci pisali himne broju, prima to s dobronamernim omalova`avawem. Teorijski fizi~ar, kompozitor muzike, me|utim, vrlo dobro razumeju da ovu himnu peva i in`ewer kada gradi most, kao {to je pevaju zvezde kada se vrte po svojim putawama. Svet je realizovani matezis. Praslika stvari jeste broj, ka`e Orfej. Sve {to ~ovek ~uje i vidi, `ivi i misli, ~ini i propati nije ni{ta drugo do herojski postupci i patwe brojeva, u srazmeri i ritmu, u skladu, u vremenskoj meri i prostoru.
IV
Samo od sebe je razumqivo da u tajne lepog i sre|enog `ivota posve}uje znawe o brojevima. Tajna ~istog i vedrog `ivota jeste mera. „Najboqa je u sve-mu mera. Odmeravaj svoje postupke.“ Pitagora je svoje u~ewe izgradio skladno sa zakonima kosmi~kog poretka, u~ewa koje je objavqivao omladini koja se okupqala oko wega. Ali imamo li saznawa o kosmi~kom poretku? Ro|eno je s nama, ali o wemu imamo ve~ito znawe koje se ne mo`e ni u~iti. Ovo univer-zalno znawe, univerzalna osetqivost izvorno je neotu|ivo svojstvo svake du-{e. U~iteq nema drugog zadatka do da osna`i ovu osetqivost, i da ~oveka na-u~i da se nikada ne brine o ne~em drugom, samo o ovoj naizgled krhkoj, ali sve neuni{tivijoj osetqivosti. To je najprisnije jezgro u du{i ~oveka. To je ono {to izgleda na{e najli~nije svojstvo, pa ipak to je ono {to je u svima nama jedno i istovetno.
Delfi su, govorili su Grci davno, sredi{te sveta. U svetili{tu se nala-zio ~udesan kameni stub, omfalos, kojim je negda Zemqa bila prirasla za svet bogova, ali se otkinula. I ~ovekova du{a ima ovakav pupak, ta mala blistava ta~ka koja je utoliko individualnija {to je univerzalnija, koju svako ose}a kao svoje najli~nije, ali ona u svima nama istovetno `ivi. Qudska du{a u svim vremenima kroz ovaj pupak usisiva u sebe zakone univerzuma sveta. Pre-ko pupka du{e dolazimo u dodir s Pre-kosmi~kim poretPre-kom. Uvek znamo da li smo ili nismo ispravno postupili, da li smo bili odgovorni, {ta smo propusti-li, kada smo bili nemarni, neodgovorni, bez vere, lewi. To je mesto mere. Tu sebe odmeravamo. Tu nosimo u sebi svoje znawe sli~no bogovima.
Me|u Pitagorinim u~enicima bilo je egzoterika koje je u~io u velikom dvori{tu, i ezoterika koji su mogli da sednu za sto pored wega i s wim da `i-ve. Egzotericima je jo{ bilo potrebno upozorewe i uplitawe, ezotericima je ve} vladala svest o meri, i vi{e nisu ~uli ni{ta drugo do iznutra glas Pita-gorin.
Onaj ko – ka`e ba{tina pitagorejaca – u sebi samom savr{eno uspe da u}utka buku ~ovekovog sveta, katkada za trenutak, retko uspeva da ne obrati pa-`wu ni na {ta drugo do na kosmi~ko postojawe koje navire kroz pupak, on
do-znaje neposredno znawe o prirodi `ivota sveta, on ~uje muziku sfera. ^uje ka-ko brojevi pevaju. To je ka-kosmos aoides, kao {to je Orfej rekao. Zabele`eno je da je tokom svoga `ivota sam Pitagora dva puta ~uo ovu muziku.
V
Pitagora je hteo da obori svetsku vlast Sibarisa i da vaspostavi izvor-ni sklad sa svetskim poretkom. Za ovu borbu ne sme da se zalepi izvor-ni{ta ne~i-sto. Pitagora je znao da se ne smeju ~ak ni privremeno koristiti la`i, jer }e – kao {to je u~io Orfej – one neizostavno izazvati osvetu Dike. Tajna Sibarisa jeste da ga mo`e pobediti samo ~ista ruka. Kal, ma koliko da je melen, samo poma`e Sibarisu.
Evropa ni danas ne zna za drugi metod do Pitagorin. Uzalud donosim naj-boqe zakone sveta, sve dok se ~ovek pojedinac ne izmeni, zakon ostaje bez dej-stva. Ne postoji takozvano kolektivno re{ewe. Preporod treba zapo~eti od qudi, pojedinaca. ^ove~anstvo se od Sibarisa samo na jedan na~in mo`e osloboditi a to nije da donesem zakon koji }e va`iti za mno{tvo, koji }e od-jednom osloboditi ceo narod, nego da svako sam treba da otpo~ne. Ako se pak ~ovek sam posebno oslobodio, sve vi{e i vi{e qudi uzdi`e do sebe u ~isto bivstvo. Izgleda da `ivot zajednice zavisi od pojedinih qudi. Naredba, za-kon, propis nu`no vode ka nasiqu, rezultat nasiqa je nesre}a, nesre}ni ~o-vek je poput umno poreme}enog, gubi meru. Sve {to je ozbiqno gubi svoju vred-nost, a {to je ~isto bude ukaqano. To je talasawe bezglave slobode i podlog samovla{}a. Sibaris se mo`e taknuti samo ~istom rukom.
Nema oslobo|ewa koje va`i odjednom za ceo narod. Svi takvi poku{aji do sada su propali, i od sada }e propasti. Treba zapo~eti pojedina~no. A smi-sao Pitagorine {kole jeste da, ma koliko ih malo bilo, treba odnegovati potpuno ~istog ~oveka. Rezultat ne zavisi od mno{tva ve} od snage pro`ima-wa ~istote. Jedan jedini ~ovek mo`e vi{e u~initi nego milion sibarita. Mra~na vlast treba da se slomi samo na jednom ~oveku i tada se ispostavqa wena nemo}.
VI
U dana{wim {kolama takore}i samo se pou~ava, odnosno predaje se gra-divo. U izuzetnim situacijama se vaspitava, {to nije ni{ta drugo do regula-cija dru{tenog pona{awa mladog ~oveka. Pitagora je u~io da je to malo za re-alizaciju harmoni~nog `ivota ~ove~anstva. Potrebno je posve}ewe. Posve}i-vawe zna~i da ~oveka treba odvojiti od savremenog istorijskog pona{awa i vratiti ga na qudsko osnovno stawe. Posve}ewe je ona generalna operacija koja ~ovekovo bi}e istrgne iz poreme}ene, nesre|ene, maglovite i ne~iste at-mosfere i savr{eno ga o~isti i prosvetli. Sredstvo posve}ewa je samo u tre-}em redu znawe, u drugom redu je samo napor, a u prvom redu ne{to neizrecivo ~ijim znawem raspola`e samo u~iteq koji posve}uje.
Pitagorejci nisu nosili {arenu ode}u, odevali su se u belo platno. Vo-dili su umeren na~in `ivota, glavna hrana im je bila bra{no, med, uqe, vo}e. Nisu pribirali imawe, vode}i polo`aj su prihvatali samo ako bi ih posebno zamolili. Onaj ko je postao Pitagorin u~enik, on je sebe obavezivao na dvo-godi{we }utawe. ]utati i pokoravati se. Morao je da nau~i: „ako ti mudrac pru`i otrov, mirno ga ispij, ako ti luda nudi `ivototvorno pi}e, prospi ga“.
Ono {to je najte`e nau~iti, to se ni ne mo`e nau~iti. Khrysea epé
-Zlatni ep, delo Pitagorino koje nije napisao svojom rukom, ali poti~e iz
wegove ba{tine i otuda je donekle verodostojno – ima dva dela. Prvi deo je namewen u~enicima dvori{ta, drugi deo otkriva divinalni `ivot ezoteri-~arima. Plemeniti qudski `ivot: biti bogoboja`qiv, po{tovalac rodite-qa, trezven, pravedan, umeren, istinoqubiv. Ko ne}e i ne mo`e vi{e do da sa svojom porodicom i prijateqima `ivi ~isto u svom narodu, tome je ovoliko dovoqno.
„A sada }u ti jo{ i vi{e re}i kako bi dosegao najvi{i stepen savr{en-stva“ – tako zapo~iwe drugi deo. Namewen je onima koji su se opredelili za vi{e zadatke. Kako ovakav ~ovek treba da `ivi? Pre svega da ostvari ~uve-nu bezimenost. „@ivi skrivenim `ivotom“, ka`e Pitagora. „Kora~aj svo-jim putem tako da te drugi ne vidi, samo Gospodar sveta ili wegova du{a, samo pred wegovim okom. Nikome ne duguje{ odgovornost, samo wemu. Budi bezimen. Sakrij se. Odbij svako odli~je, dr`i se daleko od svake zamamno-sti slave. Tra`i osamu. Odevaj se jednostavno, `ivi u skromnom stanu, go-vori malo, ne isti~i se ni~im. Javnost je najve}a opasnost ~ovekovog `ivo-ta. Jedva da je bilo qudi koji nisu bili omamqeni na pozornici kada je uz-vikivano wihovo ime. Budi bezimen. Ali budi ~uven“. Niko drugi da te ne vidi, samo i jedino Gospodar sveta. Svoju sudbinu s wim sre|uj, wemu govo-ri, s wim se sprijateqi, wega voli, wega po{tuj, trudi se da zadobije{ we-govu naklonost.
To je najve}e isku{ewe. Ko ume da bude ~uven i bezimen pred najvi{im duhom, s wim u intimnoj ~istoti, wemu se mo`e predati u ruke vladavina svetom. I qudi }e osetiti da je on taj koji }e ih spasiti. Zna}e da u toj jed-nostavnoj ku}ici, u krugu svoje porodice `ivi onaj ba{tovan koji je uvek ve-dar i spokojan a nikada ne govori o sebi, nikada ne prestupa preko mere, i iz wega zra~i tako neuhvatqiva ~istota da mu se mo`e obratiti samo tiho. @ivi skrivenim `ivotom. I ako se instinkt ~ove~anstva toliko iskvario da ne tra`i tvoju pomo}, veruje{ li, ako ode{ me|u wih, da }e{ ih savlada-ti? Uzalud. Ali tako mo`e{ sa~uvati svoj dragoceni `ivot, i mo`e{ `ive-ti u krugu bogova.
^ovek jedva mo`e ili uop{te ne mo`e da prigu{i neko svoje ~u|ewe. Kako detiwasto zami{qa Pitagora rezre{ewe sudbine naroda. Kako bi bi-lo prosto na}i ~uvenog bezimenog i predati mu vlast u ruke. Kakav je para-doks potra`iti najskromnijeg i najpokornijeg koji nikada ne misli na dru-go do da se skrije. Kada je za re{ewe sudbine zajednice potreban vojskovo|a, besednik, organizator, prisustvo duha, novac, lukavstvo, okorelost. Sada me pak neko pita kome je od mnogih vojskovo|a i bankara u istoriji po{lo za ru-kom da razre{e sudbinu naroda? Pitagora je znao da Sibaris mo`e da pobe-di samo ~ista ruka. Bilo kakva mala prevara mo`e pomo}i samo Sibarisu. Kako je to tu`no {to narod uvek slu{a najglasnijeg razmetqivca, najlukavi-jeg licemera, i obe{ewaka i sujetnika, i glumca i xelata. Ovaj brbqivac i glumac ni u dr`avi, ni u religiji, ni u moralu, ni u poeziji ne mo`e ni da se pribli`i istinskoj veli~ini. Narod daqe ostaje nesre}an, a bezimeni osta-je bezimen. Zadatak ~ovekovog `ivota niosta-je veli~ina u o~ima drugoga. Svako je on sam. Oslobo|ewe svako sam treba da na|e, a `ivot celokupnog naroda za-visi od pojedinih qudi.
VII
Skicirati ~ak i samo povr{no pitagorejsko posve}ewe nemogu}e je. Ne zato {to je ostalo vanredno malo zapisa neposredno od u~ewa U~iteqa. Ali i po tome {to je preostalo, izgleda, pitagorejsko posve}ewe nije bilo druga~i-je od egipatskog, judejskog ili hindu. Najve}u smetwu za opis predstavqa {to sve to dana{wem ~oveku spada u ultraqubi~asti svet.
Od onih nekoliko re~enica koje su pouzdano pitagorejske, izgleda, od onoga {to je U~iteq u~io ni{ta on sam nije prona{ao, sve je odnekuda, uglav-nom od Orfeja. Pre svega teorija brojeva. Svaka wegova poznata misao mo`e se na}i u univerzalnoj qudskoj ba{tini, u onome {to su na za~etku vremena veliki u~iteqi dobili, i ~ije je zaboravqawe za Evropejca postalo tako ka-tastrofalno.
U drugom delu Zlatnog epa U~iteq ezoteri~arima daje u ruke kqu~ wiho-vog `ivota, ta~nije re~eno kqu~ `ivota svakome je u rukama, jer je ~ovek po svom poreklu slobodno i duhovno bi}e. ^ovekovo poreklo je bo`ansko, a od svog sopstvenog bi}a on nau~i kako da `ivi.
Nalazimo se u vrtlogu. Ovde se koprcamo u vlasti usuda. „Usud ( heimar-men) im poremeti um, vrtlog ih povu~e u bezgrani~nu nesre}u“. Kako su blizu dobra a da ga ne prime}uju, kako malo wih vide iskupqewe oda zla. „U`asna ja-ma sumwe za wih je nevidqiva, a jo{ oni ja-mame, umesto da pobegnu“.
To je ba{tina koja se u svim arhai~nim civilizacijama gotovo od re~i do re~i podudara. Heimarmen je usud – u Indiji karma. ^ovek u beskrajnom slepilu (hindu avi|a) jo{ prilazi umesto da be`i. Osnovna formula zemnog bi}a: umawena je budnost smisla koja je poreme}ena usudom, upada u ludilo i zato dospeva u vrtlog besmislenosti (kylindros – samsara). Niko se ovoga vrtloga ne ume da oslobodi, ni bog, ni ~ovek, ni u~iteq, ni dobor~instvom, ni zaslugom, ni hrabro{}u, ni askezom, jedino sopstvena budnost ~oveka (vidja - nous) koja otkriva da joj gospodar nije ni usud, ni karma, ni heimar-men, nego on sam. Qudi sami mewaju svoj `ivot u patwu, pi{e u Zlatnom
epu. Ali qudi samo sami sebe umeju da oslobode patwe. Razlika izme|u ludog
vrtloga u suludoj poreme}enosti omamqenih qudi i budnosti koja osloba|a od usuda mawa je od stohiqaditog dela vlasi, tako da se ova razlika ne mo-`e ni iskazati. „O, nesre}nici, kako su blizu dobra a da ga i ne prime}u-ju!“ Ali ne vide oslobo|ewe, vrtlog ih povla~i u bezgrani~nu patwu.
Treba da sazna{ da si ti sam gospodar svoga `ivota, a ne slepo ludilo koje se naziva sudbina. Ne treba ni{ta drugo u~initi do probuditi se. Ako si budan, „sazna}e{ vezu bogova i qudi, onu mo} koja pro`ima svemir i koja vlada bez ograni~ewa“. Najve}a snaga sveta nije heimarmen, nego smisao. I ti si od wega. I ako se probudi{, vidi{ da si uvek to bio i uvek }e{ to bi-ti, „i ako napusti{ svoje telo i poleti{ u etar, bi}e{ besmrtan, spasen, a ne smrtnik“.
To je sadr`ina posve}ewa. Znawe je svima otvoreno, kao i sam Zlatni ep koji je uklesan na stranice kocke od belog mermera i sme{ten na glavni trg Krotona. Mnogo qudi ga je videlo i ~italo onda – o, nesre}nici, kako su bi-li bbi-lizu dobra – i daqe su se vrtebi-li besmisleno u vrtlogu sudbine sa svojim filozofijama, `eqama, strastima, idealima, snovima, religijama.
ENOHOVA APOKALIPSA
Enohova apokalipsa o~uvala nam se u veoma okrwenom obliku u gr~kom ru-kopisu iz drugog veka pre Hrista. Rukopis predstavqa samo petinu originala, sa~uvana su ukupno trideset dva poglavqa. U drugoj polovini 18. veka pak en-gleski putnik Xems Brus prona{ao je celo delo u Abesiniji, doneo ga u Evro-pu i poklonio oksfordskoj biblioteci „Bodley“. Od tada je na~iweno mnogo prevoda dela, a jedva da se mo`e sagledati broj kwiga koji se wime bave.
U pro{lom veku se najpre verovalo da je Enohova apokalipsa napisana dva-tri veka pre Hrista, ali nikako nije starija od petsto godina. Re~ je o karakteristi~nom produktu predweazijske apokalipti~ke struje, govorilo se, ova struja je zapo~ela u Predwoj Aziji otprilike 600. godine pre Hrista i potrajala do kraja aleksandrijskog perioda, do 300. godine posle Hrista. Bilo je, me|utim, istra`iva~a koji su nastanak Enohove kwige stavqali u mnogo daqu pro{lost. Neki su govorili o nekoliko hiqada godina, a poje-dinci su rekli da je delo napisano neposredno posle potopa. Ako su ovi is-tra`iva~i u pravu, onda je Enoh `iveo ili 8000, ili 12000 godina pre Hrista, jer se u novije vreme potop vezuje za ove dve godine. A da je u tesnoj vezi s propa{}u Atlantide, kao {to veruje Mere{kovski, mogu}e je. Mnogi govore da je Enohova kwiga najstarija kwiga ~ove~anstva, od we su starije samo Hermes Trismegistos i Veda, a zapravo ne poti~e iz vremena posle poto-pa, nego jo{ pre wega.
Sve su to naga|awa. Zna~aj Enohove kwige jeste u tome {to o wenoj vred-nosti ne presu|uje to kada je wen autor `iveo i kada ju je pisao, kao {to nika-da vrednost jedne kwige ne zavisi od toga kanika-da je ona napisana. Ko iz we pro-~ita samo nekoliko re~enica, bezrezervno }e osetiti da nema ni govora o de-lu novijeg nastanka. U Evropi se kwiga ~ita ve} dve hiqade godina. Po~ev od Klimenta Aleksandrijskog do Dimitrija Mere{kovskog wome su se bavile na hiqade istaknutih misliolaca. I niko nikada nije doveo u sumwu da ovo de-lo, koje poznajemo pod nazivom Enohova apokalipsa, treba smatrati jednom od ve~itih kwiga ~ove~anstva.
Enohova kwiga govori o propasti prvog ~ove~anstva, o tome {ta je pret-hodilo potopu. Prorok pri~a da je jedan deo an|ela, nadglednici, s arhan|e-lom Azezearhan|e-lom, napustio nebo i zapo~eo nedopu{tene odnose s k}erima ~ove-~ijim. Iz wihovih qubavnih odnosa ra|ali su se xinovi koji su gutali sva do-bra qudi, gomilali greh na greh, po~inili toliko nasilnih zlodela da se ze-mqa obratila nebu za pomo}.
U to vreme se Enohu, koga kwiga naziva pravednim ~ovekom i glasnikom istine (gramateus tes dikaiosunes), javqa an|eoski glasnik. Glasnik mu nare-|uje da ode kod palih nadglednika i da im saop{ti presudu Gospodara Neba: neka se pripaze pali nadglednici, jer za wihove stra{ne grehe nema opro{ta-ja i do}i }e vreme kada }e biti ve~no prokleti. Kada su nadglednici ~uli pre-sudu, zaprepastili su se. Obuzeo ih je, kao {to se u tekstu ka`e, tromos kai pho-bos: u`as i drhtawe. Zamolili su Enoha da u wihovo ime napi{e nebu prekli-wu}i spis i da im isposluje opro{taj.
Enoh je na~inio spis, oti{ao u pustiwu i tamo ga glasno pro~itao. An|e-li neba su uzeAn|e-li Enoha, uzdigAn|e-li ga u carstvo duhova i izveAn|e-li pred An|e-lice Gospo-da. Car careva je u svojoj vatrenoj palati `ivom re~i odgovorio na
prekliwa-wa i poru~io nadglednicima: trebalo je vi da prekliwete za qude, a ne qudi za vas. Molbu je odbio i potvrdio sud o prokletstvu. Nadglednike je osudio da za ve~ita vremena budu zavezani i ba~eni u dubinu zemqe. Wihovu decu, xino-ve, da budu prokleti na kraju ve~nih vremena, a dotle da budu „izvan zakona“.
Potom su an|eli neba poveli Enoha po carstvima drugog sveta, u zemqu vatre, preko prostorije vetrova. On je video stubove koji pridr`avaju nebo, najudaqeniji deo sveta, gledao je an|ele o~i u o~i, video je haos, dvoranu sudi-li{ta, drvo spasa i vrt istine.
Gle, rekao bi dana{wi ~ovek, i to je jedan od mitova drevnog doba. A za to vreme razmi{qa: na koliko specifi~an na~in se me{a u ovoj pri~i neu-hvatqiva istina s neverovatnom ma{tom. Lak{e je tuma~ewe. Ni{ta nije neuhvatqivo, ni neverovatno. Nije u pitawu verovawe ili neverovawe. Na-mera je jedna jedina: razumeti. A {to se razumevawa ti~e, ovaj put to odista nije te{ko. Treba objasniti tek nekoliko osnovnih re~i i cela situacija }e biti jasna.
Prva je ime Enoh. Enoh, kao {to ba{tina ka`e, poti~e iz Setovog pleme-na. Set je bio tre}i sin Adama i Eve, ro|en je posle Kaina i Aveqa. Pri~u o Kainu i Avequ svi znaju iz Biblije. Mnogi su verovatno ~uli i za to da je Aveq poticao od prvog qudskog para i da je bio bo`ije ~ove~anstvo, nebeski ~ovek ~iji se `rtveni dim uzdizao, a Kain tamni, materijalni ~ovek kojim su vladale strasti, srxba, osveta, jed i zato je dim wegove `rtve i{ao prema zam-noj materiji, prema materiji u kojoj je `iveo i od koje je o~ekivao svoje bla-`enstvo. Kain je iz osvete i qubomore ubio Aveqa. Tamno i materijalno ~o-ve~anstvo koje poti~e od prvog para qudi uni{tilo je nebesko ~o~o-ve~anstvo. To je smisao pri~e o Kainu i Avequ.
Set, tre}i sin, nije bio ni materijalni, ni nebeski. Set je bio ~ovek. Istinski, ~ovekov ~ovek, me|u uslovima i okolnostima materijalne prirode, ali je u srcu sa~uvao veliku misteriju svoga porekla. Set radenik, radni ~o-vek koji se ovde bori i pati i rve sa svojom sudbinom, ali je bogoboja`qiv, pokoran, nikada nije mra~an, jer u wemu nema divqih strasti, nikada nije ne-beski, jer u wemu nema nebeskih vatri nego je uvek ~ovek. Enoh o sebi ka`e: celokupna wegova delatnost odnosila se na an|ele i na qude svetog `ivota. Najva`nija karakterna oznaka Seta: `ivi dole, ali gleda gore. Setov sin je istinski ~ovek, glasnik istine, koga strasna tama Kainovih potomaka ne mo-`e poremetiti. Pleme Setovo je „so zemqe“. Jedina mu je delatnost brinuti se o ~oveku i truditi se oko wegovog spasewa. Ova briga nije znawe, nego na-zor srca: vera. ^ove~anstvo je znalo da su veliki proroci, apostoli drevnog doba Setovi sinovi. Ovi veliki mudraci i dobro~initeqi su isto tako Ki-nez Lao Ce, kao i Meksikanac Kvecalkoatl, Egip}anin Hermes Trismegi-stos, Iranac Zaratustra i Grk Orfej. Ibn Herun, u kwizi koju je napisao o drevnim religijama, ka`e da je u davna vremena najra{irenija bila Setova religija. [ta to zna~i? Zna~i da je vera ~ove~anstva bila topla humanost, bogoboja`qiva pokornost, pitoma vredno}a, ali pre svega strpqivi mir.
Setova ba{tina se izgubila na po~etku istorije. Tek veoma retko i pone-kada na|e se po jedan istinski ~ovek, glasnik istine, koji je iznad mra~nih strasti kainita i objavquje ~istu humanost. U tom ~oveku nema ni{ta upadqi-vo, nikakve vanredne uzvi{enosti, ni{ta nerazumqivo i za~u|uju}e; jedino je: ~ovek. Ali istinski ~ovek.
Enoh je poticao iz Setovog plemena, on je u ~ove~anstvu, koje su iskvari-li Nadglednici i xinovi, bio jedini koji je imao vezu s Gospodarem Neba i wemu se moglo poveriti da moli za one koji su zaronili u kal. Jedini je Enoh sa~uvao nebesku iskru ~istote koja se nalazi u ~ovekovom srcu i tako je jedino on bio dostojan i u stawu da stupi pred lice Gospodwe.
Tu treba zapo~eti razumevawe Enohove apokalipse. Prorok nije napisao kwigu za to da u`asne i izazove strah. Ono {to je napisao, to je hteo svet duha i to on saop{tava ~ove~anstvu. Onima koji `ele da se o~iste, pokazuje put; onima koji su zaslepqeni strastima i potonuli u grehove, otkriva presudu.
Druga re~ koju treba razumeti u Enohovoj kwizi jeste {ta zna~i: an|eo. Kod Enoha an|eo ima dva imena. Prvo: angelos - an|eo. Drugo: egregoros, do-slovno zna~i Budan, ali zna~i i nadglednik. An|eli i Budni, kao {to je pisao Dionisije Areopagita na osnovu drevne ba{tine: „glasnicima je zadatak da smisao }utawa Boga saop{te svetu.“ An|eli su bi}a svetlosnog tela, koji ob-javquju svetu ono {to se nalazi u aditonu. Aditon je suprotnost javnom obre-du: duboka misterija koja se odigrava unutra. An|eli prenose i objavquju ove neme misterije obavijene }utawem Boga. Biblija ih na vi{e mesta naziva Ben Elohim, Bo`ijim sinovima.
Na po~etku su i an|eli izdajnici bili bi}a sa svetlosnim telom i kao su-deonici bo`anske misterije boravili su u svetu duhova. Ali su po`eleli za-dovoqstva qudskog mesa i krvi i time su se ukaqali. Materijalizovali se. Iz protivzakonitog odnosa nadglednika i k}eri zemqe ro|ena su nezakonita bi-}a: xinovi, giganti, nephilim, kao {to ka`e Enoh. Ovi izopa~enici i raz-vratnici, kao {to pi{e kwiga, snagom koja bezmeno prevazilazi qudsku sna-gu i znawem koje bezmerno prevazilazi qudsko znawe opqa~kali su zemqu, progutali wena dobra, pona{ali se nasilni~ki, sejali neslogu, mr`wu, {i-rili strasti rata, krvoproli}a, osvete, gramzivosti. Jedan deo wih su fizi~-ka bi}a, drugi deo, fizi~-kao {to fizi~-ka`e Enoh: nevidqivi su, to jest demonski duhovi. Zemqa je postala plen ovih zlih demona. ^ovek je bespomo}an u odnosu na wih. Ali i nebeski an|eo. Nephilim je, kao {to Enoh ka`e: „izvan zakona“. Neo-pisivo je nasilan, besraman, krvolo~an, pohotan, gramziv, pohlepan, zao, pod-mukao, opscen, la`qiv, kaqav duh. To je duh koji je pokvario materijalnu pri-rodu i ukaqao ~istotu qudske du{e.
Enoh pripoveda da su nadglednici, kada su stupili u zabraweni qubavni odnos sa k}erima zemqe, ovima odali skrivena znawa. Pokalazi su im tajne biqa, tajne korewa, {ta se, od ~ega se {ta mo`e kuvati i spravqati. Nau~ili su qude da tope metale, kako se prave sabqe, oru`je, {titovi, strele, alati, nakit; nau~ili su ih tajnama ozvezdanog neba, zvezdo~atwi, {minkawu lica, spravqawu opojnih sredstava. Nadglednici, koji su u svetu duhova bili sudeo-nici misterije aditon i poznavali tajne Boga obavijene }utawem, sada su oda-li ove tajne. Posle razumevawa Setove ba{tine i bi}a an|ela sledi tre}a ta~ka: treba shvatiti {ta zna~i znawe palih an|ela.
Nema sumwe da je ~ove~anstvo, pre nego {to su nadglednici sleteli na zemqu, `ivelo u blagoslovenoj bezazlenosti. Bilo je bezgre{no, jer je mra~-no pleme Kaimra~-novo iskorenilo nebesko ~ove~anstvo. Ali nije znalo {ta je alat, {ta je zanat, nije poznavalo topqewe metala, pismo, krvoproli}e, na-uku. Svemu su ih nau~ili pali an|eli. Jedino znawe ~ove~anstva bilo je Se-tovo znawe: se}awe na poreklo s neba i zakon ~istog `ivota, koji }e ~oveka
ponovo odvesti u svet duhova. ^ove~anstvo nije poznavalo zemqodelstvo, za-nate, umetnost, alate; `ivelo je u zlatnom dobu, hranilo se vo}em, bilo je bezbri`no i vedro.
Posle zanosa qubavnih no}i nadglednici su k}erima zemqe {aputali pr-ve tajne: kako da udese svoje lice, ko`u, kosu i nokte, kako da prevr}u o~ima, kako da hodaju, kako da izvijaju glasom kako bi bile {to privla~nije i neodo-qivije. Potom su ih nau~ili kori{}ewu ~arobnih re~i i spravqawu ~arob-nih napitaka i bojewu i izradi nakita, ubijawu `ivotiwa i jedewu mesa i iz-radi no`eva i ma~eva. Nau~ili su ih onome {to se danas naziva tehnikom. [to je pre toga bilo misterija obavijena }utawem Boga, sada je to postao jav-ni zanat. Ali nevoqa jav-nije bila u tome {to nadgledjav-nici jav-nisu znali kqu~ jav-ni smisao misterije, jer, kao {to je rekao Gospod: „boravili ste u Carstvu nebe-skom, ali sve tajne ipak ne znate, znate samo za prokleto znawe i to je bilo ono {to ste kvarnim srcem preneli `enama“.
A {ta je bio taj greh, vi{e ne znamo. Po Baderu, zato {to vi{e ne umemo da ga po~inimo. Mo`da su u pravu oni koji ka`u: kao uspomenu na ovaj greh uveden je obred obrezivawa. Uspomenu na greh odnela su sa sobom vode Poto-pa. Voda presude sprala je greh: sa Sodomom i Gomorom, mo`da, kao {to sma-tra Mere{kovski: s Atlantidom, ali u svakom slu~aju sa prvim ~ove~anstvom koje je `ivelo pre velike propasti, ~ove~anstvom koje se jo{ gledalo o~i u o~i s nadglednicima i koje je neposredno sudelovalo u zabrawenim znawima, ovaj greh i ovo znaqe su se zauvek izgubili.
Ali ako i ne znamo {ta je bio ovaj greh, posledice greha i znawa od tada svaka generacija vidi i iskusi. Veoma je lako mogu}e da je ovo znawe bilo u ve-zi s onim {to danas uop{teno nave-zivamo nasiqem . Svako zna da je nasiqe neka u`asna magi~na sila koja se pobli`e ne mo`e odrediti, neko stra{no prazno zlo. Po~iva na nepoznatim ~iniocima, ali svi znamo da ni jedan od ovih nepo-znatih ~inilaca nije dobar, nije ~ist, nije duhovan. Nasiqe je demonsko. To je ono {to su nadglednici {aputali na uvo tokom qubavnih no}i k}erima zemqe? Od toga su se obeznanile `ene? Stra{na praznina toga je bila ono {to su k}e-ri zemqe ponajpre po`elele kada su po~ele da izvla~e obrve i farbaju lice, po~ele da se kite perjem pobijenih ptica? „A presuda zavodqivim `enama je-ste da ve~ito ostanu sirene“, ka`e Gospod: sirene, to jest ptice zavodqivog glasa, ~udovi{ta sa {erenim perjem. Za ve~ita vremena }e postati ono {to su htele biti: wihova }e biti zavodqivost, {areno perje i zamamna pesma i vi{e ne}e biti qudi, ne}e biti du{e, nego sirene. To je wihova kazna. Ta sila je po-~ela da koqe `ivotiwe kako bi se wihovim plemenitim krznom `ene uresile? Zato je po~elo rovawe po planinama za zrnom zlata kako bi se na~inio nakit i obesio oko vrata i provukao kroz uvo, kroz uvo u kojem je jo{ odjekivala izdaja
nadglednika? Ali je zapo~elo jo{ i od toga stra{nije i neizrecivije od ~ega
se ~ak u`asnuo i Car careva kada je ovako rekao: „Uz pomo} ovih tajni `ene }e po~initi svoja zlodela na zemqi protiv ~oveka“ [ta je ta tajna? [ta je taj greh? [ta je ta magija? Svako zna da postoji, ali je niko nikada nije video i ne ume da je imenuje. [ta zna~i ta stra{na magijska sila, to prokleto znawe koje su nadglednici „kvarnim srcem rekli `enama“?
„Nema za wih mira“ - ouk estin eirene, glasi prasuda Gospodara nad Voj-skama. Nema vi{e spokoja ni poravnawa na zemqi sve dok i kap ovoga znawa `ivi u ~ove~anstvu. Bilo mu je malo Setovo znawe? Malo je bilo qudima da
`ive u bezazlenoj jednostavnosti i blagoslovenom spokoju samo zato da bi iz-vr{avali zakon? Trebalo im je znawe? Ve{tina? Trebalo im je {areno perje ptica, zlato, gvo`|e, oru`je, sabqa, nakit, ma{ina, mastilo, pero, papir, pi-smo, nauka, tehnika? Trebalo im je ono {to je ovim najavqeno i do{lo, zako-nito i neizbe`no: razdor, zavist, pometwa, kvare`? Bila im je potrebna u`a-sna mo}? Bila im je potrebna kavga, pobuna, zlo {to su nadahnuli demoni ko-ji su bili izvan zakona? Pa ako im je sve to bilo potrebno, neka im bude. Ce-lokupno ~ove~anstvo je dospelo izvan zakona. I: ouk estin eirene - nema za we-ga mira. Pa ima li?
Nephilim, neposve}eni, nezakoniti sinovi zle mo}i, koji su doneli na zemqu krvoproli}e, nasiqe, nepravdu, pohotqivost i pokvarili ~ove~anstvo. Zbog toga je ~ove~anstvo moralo da propadne. Gospod je pustio na zemqu vodu presude i propalo je celo ~ove~anstvo, izuzev Noja i wegove porodice.
Mere{kovski ka`e: Enohova kwiga pri~a o propasti prvog ~ove~an-stva, ali govori drugom ~ove~anstvu. O tome govori prva re~enica kwige: „Ono {to sam video nisam video za dana{wu generaciju, nego za one koji }e do}i u dalekoj budu}nosti“. Nameweno drugom ~ove~anstvu? Ali koje je to drugo ~ove~anstvo? Dana{we? Po Mere{kovskom, Enohova apokalipsa je najsavremenija kwiga. ^ove~anstvo se i danas nalazi tamo gde je onda bilo. Snaga duhova nephilima nije salomqena, ~ak nikada nije bila ve}a nego da-nas. Zato iz Enohove kwige mi, qudi koji `ivimo na kraju drugog ~ove~an-stva, vi{e razumemo nego {to su razumeli i mogli da razumeju qudi koji su `iveli u bilo kojem drugom dobu. Vi{e razumemo nego oni. Mo`da ~ak i vi-{e nego {to bismo smeli. Strahovito razumemo u woj sve re~eno, ali jo{ stravi~nije svaku pre}utanu re~. O nama je re~? Ne. Ovo ~ove~anstvo o kojem govori Enoh nismo mi. Ali ono ~ove~anstvo kojem govori Enoh jesmo mi? Mi smo ona generacija koja }e „do}i u dalekoj budu}nosti“? Mi smo oni za-slepqeni koji smo qudsku nezakonitu mo} ra{irili na celu zemqu: na utro-bu planina, na dubine mora, na pra{ume, na `ivotiwe, na ribe, na biqke, na ptice, na obojene narode, na siroma{ne i potla~ene, i vide}i ovu nezakoni-tost zemqa ve} doziva nebo?
[ta je ono {to je uni{tilo prvo ~ove~anstvo, pita Mere{kovski, i {ta je ono {to uni{tewem preti drugom ~ove~anstvu? Enoha su an|eli - an|eli neba – posvetili u ~itawe tajni zvezda i tu je video da }e svet jednom propasti od vode i jednom od vatre. U gr~koj ba{tini to je objavqivao i Orfej: smrt pr-vog ~ove~anstva od vode (hidatosis) i smrt drugog ~ove~anstva od vatre (ekpiro-sis). Ali isto to se znalo i u Maksiku i znao je i egipatski prvosve{tenik Tot i znao je i Zaratustra. Po Mere{kovskom, Enohova apokalipsa je najsavreme-nija kwiga, jer je upozorewe nephilimima, wihovoj silnoj, nezakonitoj mo}i, deci novca, ta{tine, gramzivosti, nauke da posle davne smrti od vode sada je na pragu smrt od vatre, ekpirosis, sagorevawe sveta koje }e od gre{nika o~isti-ti zemqu koja lele~e.
Ima jo{ jedna re~ koju kod Enoha treba razumeti, mada re~ ni jedan jedi-ni put ne iskrsava u kwizi. Ta re~ je: apokalipsa. Apokalipsom se naziva ono delo koje govori o sudu natprirodnih duhovih sila. Apokalipsa doslovno zna-~i: revelatio, odnosno objavqewe, otkrovewe. U prenesenom smislu kona~na re~, stra{ni sud. Enohova kwiga je apokalipsa, odnosno neopoziva, objavqe-na presuda duha objavqe-nad `ivotom i postupcima ~ove~anstva.
Savremeni ~ovek, koji je od detiwstva navikao na misao da se ~ove~an-stvo razvilo posred~ove~an-stvom odabirawa vrsta u borbi za opstanak iz `ivo-tiwskog sveta u ono {to je i u {ta ga wegova civilizacije visoko uzdi`e iznad primitivnog drevnog ~ove~anstva, ovaj savremeni ~ovek ovu apoka-lipsu ili razume veoma te{ko, ili uop{te ne razume. Kada ~uje tu re~, ni-kada ne mo`e da prigu{i neko uzbu|ewe koje se razlikuje od svih drugih. Radoznao je, ali je istovremano i u`asnut. Kakva zagonetna i stra{na re~! @eleo bi da je razume. Sme{ka joj se i pravi cini~ne primedbe, ali u sr-cu zna da je sme{ak la`an i opaske bez zna~aja. Na ovom mestu, razume se, nema ~ak ni poku{aja da neko pokoleba modernog ~oveka u wegovom napre-dovawu. Re~ je o jednoj jedinoj stvari: razumeti. Razumeti Enoha i {ta zna-~i re~: apokalipsa.
Ne samo Enoh i zajedno s wim predweazijska ba{tina, nego celokupno drevno ~ove~anstvo jednodu{no su u~ili da je prilikom stvarawa sveta svako duhovno i prirodno bi}e i stvar bili na svom mestu i postojawe svega ovoga odre|ivala je mera ve~itih zakona stvarawa. Ovu zakonitu meru Heraklit na-ziva logos. Me|utim, Tvorac nije stvorio bi}a kao sredstva kako bi zakon sle-po i mahinalno ispuwavali; svako bi}e je rassle-polagalo slobodom i ispuwava-we zakonske mere svako je dobrovoqno i budno trebalo da prihvati.
U uvodu Enoh govori o ovoj meri. Pogledajte, ka`e, zvezde, Sunce, Mesec, godi{wa doba, `ivotiwe, biqke, sve postoje}e odr`ava zakon i svi `ive u nepromewenom poretku. „A vi niste ispunili zapovest Gospoda, nego ste je prekr{ili.“
Odmah na za~etku vremena bilo je stvorewa koja su ovu wima darovanu slobodu iskoristila ne za ispuwewe zakonske mere, nego za weno kr{awe. To-kom putovawa po drugom svetu Enoh je iznad haosa video sedam ogromnih zve-zda koje su lebdele iznad ni{ta vezane jedna za drugu. Na pitawe {ta to zna-~i, Enohu je an|eo pratilac rekao: ovih sedam zvezda je napustilo putawu koju im je zakon odredio i htele su da odu na samostalnu putawu; po nare|ewu Go-spoda vezane su i kao kazna oka~ene su iznad haosa.
Kada su nadglednici napustili nebo i stupili u nedopu{tene odnose s k}erima ~oveka, tako|e su prekr{ili zakon. Celokupno bi}e zemqe postalo je nezakonito. Kada su `ene uz pomo} tajnog znawa po~ele da se {minkaju i da se kite krznom i perjem i da ~ine svoje opa~ine protiv qudi i kada su qudi uz po-mo} an|ela izdajnika po~eli da pqa~kaju dubine zemqe, planine, {ume, mora, `ivotiwski i biqni svet, prekr{ili su zakon. ^ove~anstvo je dospelo u sta-we izvan zakona, jer je, kao onih sedam zvezda, na nedopu{ten na~in iskori-stilo slobodu i prekr{ilo meru.
Postoje qudi koji zapa`aju ovu situaciju i smatraju je nepodno{qivom. Ose}aju da je situacija, ma i na trenutak, nepodno{qiva, nezakonita, ve~ita mera bi}a je prekr{ena. To su oni koje Enoh naziva pravednim i svetim i oda-branim. Ti qudi ve} tokom svoga `ivota preduzimaju sve kako bi ponovo po-{tovali zakon, kako bi svojim mislima, re~ima i postupcima ponovo odr`a-li ve~itu meru. Celokupna gre{nost na zemqi postala je nemogu}a zbog kvar-nog bi}a koje je nastalo posredstvom Kaina i Nadglednika. Jer se nije pokva-rilo pojedino bi}e ~oveka, nego se uop{te celokupno qudsko bi}e iskvapokva-rilo. Pravednici su, me|utim, duboko patili u ovom kvare`u i na svaki na~in su `eleli da ubla`e grehove. Ovde na zemqi niko ne mo`e `iveti bez greha: na
drugom svetu se nalazi ono mesto gde }e se „u mudrosti sudelovati i vi{e se ne}e gre{iti ni u nemaru, ni u strasti... kada se vi{e ne}e gre{iti i ne}e se ispa{tati kazna... i ne}e se iskusiti sud srxbe. Qudi koji gre{e samo iz ne-haja ili strasti, odnosno gre{e samo zbog slabosti, a ne `ive iskvarenim sr-cem“, oni ne}e iskusiti sud srxbe. Ovi qudi koji se jo{ za `ivota vrate zako-nu, koji svom snagom `ele da ispune meru, koji nezakonito bi}e u sebi ozako-wuju ponovo, oni }e izbe}i sud.
Oni qudi, me|utim, koji u svom `ivotu bezbri`no `ive u nezakonitom zemaqskom `ivotu, koji ni ne prime}uju ovo kvarno bi}e, koji mirne savesti gre{e, gomilaju greh na greh, nasilni su, ta{ti, gramzivi, pohotni, slavo-hlepni, la`u, razme}u se, oholi su, zavidqivi, poslavo-hlepni, vlastoqubivi, oni }e biti osu|eni. Jer ~ovek je slobodan i zakon se, istina, mo`e prekr{iti, ali jaoj onome ko zloupotrebi svoju slobodu i prekr{i zakon.
Jedan deo qudi ve} u `ivotu biva osu|en, jer neprekidno sudi sebi, odnosno sebe osu|uje priznavaju}i ve~iti zakon nad samim sobom. To su pravedni i izabrani. Drugi deo qudi pak, kao {to ka`e Enoh: „ako u `i-votu ne potpadne pod sud“, ipak ne}e mo}i izbe}i sud, nego }e biti kao se-dam zvezda koje su prekr{ile meru, bi}e vezani i oka~eni iznad haosa. Ovi }e qudi biti podvrgnuti sudu. Sud nije ni{ta drugo do {to Gospodar Du-hova li~no svakoga ispita da li je `iveo po zakonu, ili protiv zakona, da li je po{tovao meru, ili ju je prekr{io. Ko ju je po{tovao, odnosno ko je jo{ u svom `ivotu sopstvenom voqom i odlukom „dospeo pod sud“, on }e na drugom svetu zauzati mesto me|u svecima i pravednicima. Ko nije po{to-vao zakon, odnosno bi}e u sebi nije ponovo u~inio zakonitim, „nije do-speo pod zakon“ kada „dobro i zlo bude razdvojeno“, kada se „dobri predaju ve~nom `ivotu, a zli ve~noj smrti“.
Savremeni ~ovek veruje da je sudwi dan preterano u`asno privi|ewe re-ligiozne ma{te, neka stra{na masovna tragedija. Prema drevnom ~oveku, ono {to se zbiva na sudwi dan beskrajno je jednostavno: nezakonito qudsko bi}e vra}a se zakonu. To zna~i: sud. Smisao sudwih dana: zakonitu su{tinu bi}a ~o-veka ponovo vaspostaviti na celoj liniji. Kvarno bi}e u~ititi opet istini-tim. To je univerzalni i kolektivni sud: apokalipsa. Apokalipsa je kona~ni sud izre~en ~ove~anstvu, qudskom bi}u koje su Kain i nadglednici iskvarili, wegovo vra}awe zakonu: oni koji su pravedni, bi}e podr`ani, koji nisu pra-vedni, bi}e predati ni{tavilu.
Eto specifi~nog razmi{qawa drevnog doba koje je za savremenog ~oveka postalo tako strano. Eto sme{e neobi~ne poezije, mita, metafizike i vizije, od koje ni{ta nije tako daleko kao dana{we razdobqe. Do kraja pro{log ve-ka moderni ~ovek je bio raspolo`en da ode samo do Grve-ka; samo je jo{ Grke bio sklon da prihvati ozbiqno. Situacija se od tada bitno izmenila. Otkrivene su velike kulture Azije, Afrike, Amerike i nau~ili smo da po{tujemo duh Crnaca, Arapa, Iranaca, Tibetanaca, Indijanaca. I otkrivaju se spomenici drevnog doba pre Gr~ke: egipatska, kineska, indijska dela. Svet se pro{irio i produbio. Najpre smo otkrili kulture stranih naroda; i otkrili smo drev-no doba. Po svom zna~aju nema tome sli~drev-nog moderdrev-nog otkri}a.
Me|u velikim kwigama drevnog doba kineski Tao te |ing sa~uvao je mi-steriju drevnog ~ove~anstva; Veda je sa~uvala takvu svetlost da je u odnosu na to sve {to je ~ovek mislio – tama; Hermes Trismegistos sa~uvao je takve
taj-ne do kojih smo tek na kraju prispeli da ih sri~emo. Enoh je iz drevnog doba sa~uvao ne{to sasvim drugo: strogu i ~istu jednostavnost prvog patrijarhal-nog ~ove~anstva.
Prvi deo, koji govori o pobuni an|ela, pun je pojedinosti koje su uzvi{e-nije jedna od druge. Nebeska vizija je tako potresna i mo}na, malo je takvih qudska ruka ispisala. Drugi deo, proro~ke vizije i besede, objavquje ozbiqan i dostojanstven moral Setove ostav{tine. Savremeno doba ovde mo`e da stu-pi u neposrednu blizinu ~oveka drevnog doba. Tre}i deo, snovi|ewa, naro~i-to }e umeti po{naro~i-tovati oni koji su vi~ni modernoj psihologiji. Ovo je takva simboli~na vizija ~ija tajna i nije tako velika. ^ovek ~ija se ma{ta samo ma-lo uzdi`e iznad proseka, ve} }e na drugoj stranici razumeti o ~emu je re~ i ne-hoti~no }e dati za pravo Heraklitu kada ka`e: granice du{e ne}e{ dosti}i ~ak i ako prevali{ ogromne puteve.
Objasniti sve delove kwige bio bi takav zadatak koji bi zahtevao dvade-set puta du`i uvod. Sasvim je stilsko obele`je {to Enih ~as govori u prvom, ~as u tre}em licu. Na vi{e mesta se poistove}uje s Nojem. I re~ Gospoda je katkada u prvom, katkada u tre}em licu. Posebno bi trebalo govoriti o sim-boli~nom zna~ewu pojedinih re~i, kao {to je, na primer, Mudrost koja, kao {to kwiga ka`e, „ne nastava na zemqi“ i preselila se na nebo me|u an|ele. Ova Mudrost nije ni{ta drugo do Hohma koju je Filon kasnije nazvao Sofi-ja i sve do Jakoba Bemea bila je stalno jedna od glavnih li~nosti mistike. Trebalo bi progovoriti i o tome kako se spomeni na potop javqaju u egipat-skoj, iranegipat-skoj, kineegipat-skoj, induegipat-skoj, indijanskoj ba{tini i kako Enohov Noje odgovara induskom Manuu, meksi~kom Kvecalkoatlu, peruanskom Manko-Ka-paku, egipatskom Manesu, iranskom Xem [idu. Naravno, trebalo bi progovo-riti i o ulozi „belog bika“ u snovi|wima, `ivotiwe koju u Iranu po{tuju pod imenom Kaimorts, ali se mo`e susresti i u Egiptu, na Kritu, u Gr~koj, Indiji i Kini. Trebalo bi pomenuti va`nije stanice u literaturi o Enohu, po~ev od aleksandrijskog razdobqa do 19. veka, do Jakoba Lorbera, do velikog mistika koji je celu kwigu posvetio Enohu i do Dimitrija Mere{kovskog ko-ji u kwizi Tajna zapada govori u duhu Enohove apokalipse. Veze i obja{wewa mogli bi mnogo toga da ra{~iste, ali je sada ciq jedan jedini: baciti pogled na duh drevnog ~ove~anstva. A to je dobro u~initi {to nepristrasnijim okom na koje se {to mawe uti~e.
Bela Hamva{
VELIKA RIZNICA PREDAKA
Preveo sa ma|arskog Sava Babi}
INDIJA
IZ KWIGA TAJNIH U^EWA
Uvod
Svet }e propasti! Od svih kwiga na zemqi odaberi stotinu najve}ih ka-ko bismo ih spasli za budu}nost.
Odabrao sam.
U barku ne mo`e stati sto. Odaberi deset, ostale izbaci. Odabrao sam.
Odbaci jo{ devet, jer samo jednu mo`emo da ponesemo. Odabrao sam.
Koja je to kwiga? Veda.
Za{to?
Lako bi bilo odgovoriti, pro~itaj je. Ali su je mnogi pro~itali, i nisu je razumeli. Lako bi bilo odgovoriti: shvati je. Ali mnogi celog `ivota ni-su ni{ta drugo radili i nini-su iza{li s wom na kraj. Objasniti? Sunce, zdra-vqe, svetlost se ne mogu objasniti. Postoji jedan svet i jedno Sunce – jedna Veda postoji, kao {to je jedno Bi}e i jedan Bog.
Na po~etku 20. veka ~ove~anstvo Evrope je otkrilo svetsku stvar: priba-vilo je saznawe o osnovnom stawu ~ove~anstva. Shvatilo je da, kao {to se ~o-vek u svim vremenima i epohama, u svim narodima i na svim kontinentima ra-|a s ~ulima, s dve ruke, dve noge, plu}ima, stomakom, srcem, skeletom, tako is-to ~ovek u svim vremenima i podnebqima donosi sobom isis-tovetno duhovno sta-we. Ovo osnovno stawe nije psihologija svojstava ni sklonosti, nego drevno znawe o elementarnoj stvarnosti koja `ivi podjednako u svakom ~oveku: zna-we o smislu `ivota, o prirodi du{e, o sudbini, o Bogu. Ovaj sistem istine nije ni{ta drugo do antropolo{ko osnovno stawe bi}a i ono nije posledica ~ovekovog bi}a, nego uslov. Sistem drevnih istina ne razvija se iz ~ovekovog `ivota, ve} ~ovekovo bi}e po~iva na ovom sistemu drevnih istina.
U 20. veku je otkriveno da je ~ove~anstvo u svim vremenima i pod svim podnebqima bilo, jeste i bi}e na istoj razini bi}a: ova razina je osnovni
uslov ~oveka, i ovaj osnovni uslov se ispoqava u osnovnom znawu o bi}u. To je takvo osnovno znawe koje ~ovek ne samo {to zna, nego koje ne mo`e da ne zna. Takav sistem istine koji ne samo da ne treba u~iti, nego koji se ne mo`e za-boraviti. To je nepobitan preduslov svakog drugog znawa, mi{qewa, smisla koji se po sebi razumeju, s kojima je ~ovek ro|en.
Niko se ne ~udi {to je ~ovek na svim mestima i vremenima ro|en u isto-vetnom biolo{kom obliku; naprotiv, ovaj fakat je predujam uslova na{eg ce-lokupnog qudskog bi}a, osnova svakog istra`ivawa i mi{qewa. Sada se is-postavilo da ovom biolo{kom obliku pripada isto takvo egzaktno saznatqi-vo duhovno osnovno stawe. U duhovnoj ravni biolo{koj drevnoj osnovnoj strukturi `ivota odgovara struktura drevnog osnovnog znawa. ^ovekovoj fi-zi~koj, biolo{koj, dru{tvenoj bazi odgovara duhovna baza. Svakovrsni qud-ski `ivot izgra|en je na ovoj a priori duhovnoj bazi: nauka, umetnost, religi-ja, dru{tvo, poezireligi-ja, moral. Na ovoj bazi se nalazio ~ovek pre dvadeset hiqada godina, na woj je danas, u Evropi, Kini, Australiji, i na woj }e biti svuda i posle dvadeset hiqada godina.
Pojedine ta~ke duhovnog osnovnog stawa ~ove~anstva ve} su ranije naslu}e-ne i o wima su u~iwenaslu}e-ne veoma bitnaslu}e-ne konstatacije. Karakteristi~no je da o uni-verzalnom zna~ewu ovih konstatacija niko nije imao ni pojma. Rene Genon je svojim pronicqivim i {irokim znawima otkrio i odmerio situaciju. Genon je shvatio da ono {to evropska filozofija, istra`ivawe drevnog doba, psiholo-gija religije, etnolopsiholo-gija, filolopsiholo-gija, dubinska psiholopsiholo-gija i mnogi drugi pravci tra`e gotovo stotinu godina, od Hegela naovamo, nije ni{ta drugo do univerzalno drevno znawe koje se rasprostire na celokupno ~ove~anstvo. U drevno doba, na istoku i do kraja sredweg veka uglavnom u Evropi to znawe se svesno ~uvalo, i generacije su ga predavale jedna drugoj. Zato Genon drevno zna-we naziva ba{tina. Na po~etku novog doba usledio je lom. ^ove~anstvo je u Evropi zauzelo stav protiv ba{tine. Suprotstavqawe se naziva scijentifi-zmom. Scijentifizam je za nekoliko stotina godina uspeo da skrene pa`wu s drevnog znawa, ali kao posledica toga ~ove~anstvo Evrope je gurnuto u takvu krizu da je zapretila opasnost raspada zajedni~kom bi}u, mi{qewu, psiholo-{kom i duhovnom na~inu `ivota. Na vrhuncu krize pak jedan deo mislilaca je tokom potrage za re{ewem na{ao put koji ponovo vodi do osnovnog stawa. Ge-non je primetio da je ono {to je Evropejac na{ao saglasno s drevnim i isto~nim osnovnim sistemom istine, i to je izrazio u nekoliko svojih temeqnih dela. Ta-ko je Evropa dospela do saznawa o univerzalnom qudsTa-kom osnovnom stawu.
Za{to je sve ovo trebalo pomenuti u vezi s Vedom? Ukratko zato {to, ma-da je ostalo veoma mnogo dubokih i velikih spomenika univerzalne qudske ba-{tine, i ovi spomenici na temeqan na~in otkrivaju antropolo{ki drevni uslov, me|utim, potpuno jedinstven, uzajamno povezan sisetem istina koji otvara najdubqe stawe postoji samo jedan jedini, a taj jedan jedini drevni spomenik jeste Veda.
Veda nije filozofija, nije religija, nije mit, nije poezija. Veda nije ni-{ta drugo do antropolo{ki drevni uslov, duhovna osnovna struktura koja od-govara ~ovekovoj fizi~ko-biolo{ko-dru{tvenoj strukturi `ivota. Veda je tlocrt drevne i ve~ite duhovne situacije ~oveka. Kao {to je geografski
glo-bus precizna mapa Zemqe, Veda je egzaktni crte` situacionog plana qudskog duha. Veda je obave{tewe koje govori o postojawu prvog ~ove~anstva, osnova qudskog bi}a koje `ivi u svim vremenima zbivawa, i osnova je `ivota ~oveka koji }e `iveti u dalekoj budu}nosti.
Veda je jedino znawe. Zato, ako se iz propasti sveta mo`e spasti jedna je-dina kwiga, ta kwiga mo`e biti samo Veda.
Ni{ta toliko ne}e iznenaditi Evropqanina kao ovo {to sada sledi. Na-ima, na glavno pitawe {ta je to osnovno znawe, onaj antropolo{ki drevni uslov koji je duhovna struktura svevremenog ~ove~anstva, odgovor glasi: ~ove-kov sistem drevne istine jeste – metafizika. Ne: samo metafizika. I ne: neka metafizika. Metafizika, to jest jedina metafizika. Ona metafizika kojoj je svaka druga metafizika samo mawe-vi{e sre}an pristup; mo`da maglovita ko-pija ove jedne jedine, eventualno wena bespomo}na imitacija. Ili pak: ne zna-ju}i za to da ova metafizika postoji, pipkawe u wenom smeru. Metafizika po-stoji samo jedna. I ta jedna je Veda. Ova jedina je apsolutna i drevno znawe o svim onim pitawima na kojima po~iva ~ovekovo bi}e. Jedino kona~no i vero-dostojno znawe o samom bi}u, o prirodi, o stvarnosti, o psihologiji, o sudbi-ni. Znawe o svemu {to je za ~oveka primarno va`no: znawe o tome {to ~ovek i onako zna, i ne mo`e da ne zna, {to ne treba da u~i, jer i ne mo`e da ga zabora-vi. Ovo znawe nije nakakva praksa, nije nekakva majstorija, nego samo znawe. To znawe je metafizika. Nije biolo{ko, fizi~ko, nije hemijsko, nije matema-ti~ko, nije dru{tveno znawe, nego metafizika. Ova metafizika je duhovna ba-za egzistencije ve~itog ~ove~anstva, to je struktura drevnih istina.
Evo eksperimenta koji `eli da na najkra}i mogu}i na~in objasni meta-fiziku:
Zamislimo da se danas, ovde u Evropi okupe metafizi~ari na svetski kongres, odr`avaju brojne sednice, ~itaju, raspravqaju i na kraju u jednogla-snoj odluci izraze rezultate kongresa: ~ulni svet je nepostoje}a iluzija. Do-nesu odluku koja dolikuje da je doDo-nesu metafizi~ari svih vremena i svih naro-da, jer je to odista stanovi{te metafizike. Iluzija je stolica na kojoj sede, svetiqka koja im svetli, prostorija u kojoj sede. Kada su doneli odluku, u zgra-di bukne po`ar, i {ta se zbiva? Metafizi~ari, suludo be`e}i ispred nepo-stoje}e vatre, iska~u kroz neponepo-stoje}e prozore na nepostoje}u ulicu.
Primer ovoga paradoksa ho}e da u korenu uhvati pitawe metafizike. Jer kada je re~ o metafizici, u svakoj prilici je re~ o istom. ^ulni svet je iluzi-ja. To je kvintesencija u~ewa metafizike. Uzalud ~ovek veruje u obi~an `ivot da objekti imaju svoju stvarnost; uzalud nauka veruje da se iskustvo usmerava na stvarne objekte. ^ulni svet je iluzija. Ali kada do|e do stani-pani, metafi-zi~ar je prvi koji porekne ovo u~ewe. Eto paradoksa.
Kako se mo`e razre{iti ova protivre~nost? Kako metafizika razre{a-va ovu protivre~nost?
Na slede}i na~in: nesumwivo postoji jedna stvarnost. Razli~iti pogle-di razlikuju se po tome {ta smatraju jepogle-dinom stvarno{}u. Svakodnevni `i-vot, materijalizam i racionalisti~ka nauka izgra|ena na wemu ka`e da je je-dina stvarnost materijalna priroda, objektivni svet; duh nije drugo do deri-vat ove materije. Postoji samo takozvani spoqni svet. To stanovi{te se
nazi-va objektivnim realizmom. Nasuprot ovom shnazi-vatawu nalazi se metafizika ko-ja ka`e da je jedina stvarnost duhovni svet. Materiko-ja nije ni{ta drugo do pro-jekcija ovoga duha. Ovo shvatawe se naziva subjektivnim idealizmom.
Ovde, me|utim, treba dodati va`nu primedbu. A primedba glasi: konkretni istra`iva~ki metodi nauke nikada nisu usmereni na stvarnost, nego svuda na prirodu. Ponavqam: ne na stvarnost, nego na prirodu. Priroda je onaj objekt ko-ji je dostupan nau~nim metodama. Nauka nema metod za istra`ivawe stvarnosti. A stvarnost nije jednaka prirodi. Priroda je dati oblik stvarnosti u odre|enom prostoru i vremenu; a stvarnost je onaj pojam u koji ne samo da mo`e da stane sada i ovde data i dostupna priroda. Stvarnost su ukupnost svih priroda i svih zami-slivih priroda zajedno sa svim wenim su{tinama, zbivawima, pojavama.
Nauka stoji nasuprot ovde i sada datoj prirodi i zbog toga je temeqni po-jam nauke: priroda. To je ono {to ona istra`uje, to je ono {to ona sme i mo`e da sme. To je par excellence objekat nauke. To je solidna i ~vrsta osnova od ko-je ona ne mo`e ni za korak da odstupi.
Metafizika se, me|utim, ne bavi prirodom, nego stvarno{}u: s ne~im u ~emu je priroda samo jedan elemenat. Za metafiziku postoji realitet i takvih ~iwenica koje nauka, u nedostatku jasnih objekata, ne mo`e ni da takne. Nau-ka se bavi prirodom, odnosno objektima; a matafiziNau-ka se bavi svim onim {to spada u univerzalni krug stvarnosti, u tzv. krug bivstva.
Situacija je zna~i takva da nauka izvr{ava svoje specifi~ne zadatke, mo`e da otkriva i sistematizuje – u odnosu na prirodu. Ali istinski smisao svakog nau~nog akta mo`e se samo onda dosti}i ako se ovaj akt projektuje na razinu stvarnosti. A to pak zna~i: ako se smesti u perspektivu matafizike. Wutnov zakon je nau~an, dakle pojednostavqena konstatacija koja se odnosi na prirodu. Ova konstatacija je, me|utim, postala zna~ajna, samo ve} ne samo na razini prirode, nego i na razini stvarnosti, odnosno ne na razini par ex-cellence nauke, nego na razini par exex-cellence matafizike: jer svaka misao tek ovde dobija svoj istinski lik. Na razini nauke pojedini akti nemaju nikakve posledice u prostoru koji se nalazi izvan kruga nauke. Svi akti su ovde kon-kretne ~iwenice, ni{ta vi{e. Posledice akata, wihovo dejstvo na druga podru~ja bivstva odigravaju se na razini metafizike: nau~ne prirodne ~i-wenice ulaze u krug stvarnosti.
Na to }e, naravno, neko postaviti pitawe (a ima sva prava da ga postavi): za-{to je to tako? Kako je to mogu}e da utvr|ivawe nau~nih ~iwenica, teorija, si-stematizovawa, otkrivawa, zna~i svaki nau~ni akt koji se odnosi na objektivnu prirodu svoj pravi smisao posti`e i mo`e da postigne samo na natprirodnoj (meta ta phusika – nad prirodom) razini? Odgovor je veoma jednostavan i kratak. Nau~ni akt koji se odnosi na objektivnu prirodu svoj pravi smisao zato mo`e da postigne samo na natprirodnoj-metafizi~koj razini jer istra`iva-we stvarnosti nije nau~no, ve} metafizi~ko pitaistra`iva-we. Pojam realiteta jeste baza i mera nauke. To je nesumwivo. Celokupne prirodne nauke izgra|ene su na pojmu realiteta. Ali sam pojam vi{e ne spada u prirodne nauke. [to se ti~e istra`ivawa, kontrole, merewa ovoga pojma nauka nema nikakvih sred-stava. Nauka koristi ovaj pojam, i to toliko da bez wega ne mo`e da na~ini nijedan korak. A pojam realiteta nije nau~na, ve} metafizi~ka kategorija.
I to kategorija bivstva. To je ona kategorija po kojoj su i nau~ni akti ili ispravni, ili nisu, druga~ije re~eno: realni su, ili nisu realni. Ali ovde sledi najte`i korak: „realitet“ pojma realitet nije tako jednostavan i jasan kao {to to misli nau~na praksa i upotreba.
I zbog toga sada sledi metafizika.
Metafizika tra`i stvarnost. Dok tra`i stvarnost, postavqa pitawe {ta je primarno: priroda ili stvarnost? [ta je va`nije: priroda ili stvar-nost? [ta je pre? [ta je univerzalnije i generalnije u ~ovekovom osnovnom stawu? [ta je realno: proroda ili stvarnost? [ta je ono {to postoji nezavi-sno od mene – i od svakog ~oveka: priroda ili stvarnost?
Na ovo pitawe odgovara jedina metafizika celokupnog ~ove~anstva, drevna i osnovna metafizika. Ona matafizika kojoj je sve drugo samo poto-mak i varijanta, i koja ~uva osnovno stawe univerzalnog ~ove~anstva: metafi-zika Upani{ada.
Upani{ade ka`u:
Bivstvo postoji. Ovo bivstvo je jedno. Zna~i postoji jedno bivstvo.
To je prirodno. Postoji jedno bivstvo, evidentno je i po sebi se razume. Logi~ka tautologija. Ako postoji bivstvo, onda sve spada u wegov krug, zato postoji jedno bivstvo. Kada ne bi bilo tako, ne bih mogao biti ni ja koji ovo mislim. Ako ve} mislim, jesam, postoji bivstvo, i znam da postoji bivstvo, i to bivstvo je jedno. U ovo jedno bivstvo spadam i ja.
Ako bivstvo postoji, onda je bivstvo stvarnost.
Isto takva tautologija. Isto tako evidentna. Ni wu ne treba tuma~iti. Ako postoji bivstvo, onda nema nebivstva.
Tautologija. Svako bez i malo napora mo`e da sledi. Ne zahteva dokaze. Ako je ovo bivstvo jedina stvarnost, onda izvan we nema stvarnosti. Strogo sledi iz prethodnoga. Logi~ki je isto tako evidentno, i isto ta-ko ne zahteva dokaze.
Sve {to izgleda da postoji izvan ove jedine stvarnosti, to nije stvar-nost. Opsena.
Tautologija to samo jo{ boqe izo{trava i isti~e krajwe posledice. Ovo otkri}e – ka`e Veda – ~inim ja, subjektivni ~ovek. ^inim ja, li{en svakog uticaja, na primaran na~in, i to tako {to ne mislim na osnovu pret-hodnih promi{qawa, nego je to primarna baza moga bivstva. Ne znam druga~i-je da budem, samo tako {to sebe kao `ivo bi}e dr`im postodruga~i-je}im, i kao posto-je}i pro`ivqavam stvarnost. To je prvi preduslov svakog elementa moga biv-stva. Na tome po~iva celokupno moje bivstvo.
Ali ako ja, subjektivno bi}e, ja, stvarno postoje}i jesam onaj koji je biv-stvo, koji je jedina stvarnost, i izvan mene nema stvarnosti, onda sve {to iz-van mene izgleda da se vidi, to je ne-bivsto, ne-stvarnost, nego: opsena.
Opsena nije stvarnost, opsena je opsena. Opsena je opsena ja, postojawa, stvarnosti: ne-postojawe, ne-sstvarnost: objekat, priroda.
Ovih nekoliko re~enica zapravo je cela metafizika. To je sa`eti izvod Upani{ada.
A posledice su slede}e:
Objekat subjektivnog ja. Opsena ja. Opsena se, naravno, ne mo`e raspr{iti misaonim osve{}ewem, promi{qawem, konstatacijom. Zato kongres metafi-zi~ara, mada je i zakqu~io da je spoqni svet iluzija, odnosno intelektualno osetio da je priroda opsena – nije umeo da raspr{i i likvidira opsenu. In-telektualnim razumevawem stvarnost se ne mo`e saznati. I upravo zbog toga
ja metafizi~ara je daqe bilo opseweno i vatra je bila opsena, pred opsenom
morali su da opseweni isko~e na ulicu koja je isto takva opsena kao i vatra, priroda, i isto je takva opsena kao i kongres zajedno sa svojom odlukom da je sve opsena. Upani{ade ka`u da opsena nije individualna maja (opsena) kao {to su to pogre{no razumeli evropski metafizi~ari, nego maja koja je va`e-}a za univerzalno ~ove~anstvo i za svakog subjekta, to jest opsena.
Ova metafizi~ka koncepcija je nezaobilazna. Nauka u odnosu na metafi-ziku obi~no postavqa ovakvu argumentaciju: u redu, ova ~inija tre{awa na stolu je za mene opsena, ali otkud to da, ako do|e potpuno nepoznat ~ovek, on }e videti ovu ~iniju tre{awa na stolu i po~e}e i da ih jede? Matafizika Upani{ada na to odgovara: jeste, nepoznati }e videti ~iniju, i treba da je vi-di, jer svi zajedno vidimo kako Sunce izlazi i zalazi, zajedno do`ivqavamo buru na moru i rat. Zajedno, svi potpuno jednako, jer smo svi u ropstvu istovet-ne univerzalistovet-ne opseistovet-ne. Svi `ivimo u istovetnoj prirodi. U istoj maji, u is-tom za~aranom stawu sa svojim subjektivnim ja.
Ali – ka`u Upani{ade – ako ~ovekov subjekat, ja, jedini postoje}i ume da se probudi na drugu budnu situaciju koja se razlikuje od opsene – a to sva-ki subjekat mo`e da u~ini – onda }e biti svestan da opsena nije jedino pona-{awe subjekta. Opsena nije ni{ta drugo do degradiranost budnosti subjekta. Za~arano stawe. Mese~arstvo. Ako ja likvidira tu degradiranost, postaje budnije, sve boqe i boqe vidi, i vide}e opsewenost prirode. Iz ove budnosti ne}e videti samo prirodu, nego stvarnost. A stvarnost je da je priroda upra-vo opsena, a jedino postoje}i je subjekat.
Scijentifizam se bavi prirodom, dakle bavi se opsenom, i sve {to zapa-zi, otkrije, sistematizuje, konstatuje, to je u celini opsena, spada u krug ne-stvarnosti, ne-postojawa. Kao posledica prirode ~ija zamagqenost pritiska subjekat svih nas, kao posledica degradiranosti budnosti nastaje specifi~-na ~arolija (maja) koja nema od ~ovekovog subjekta nezavisno bivstvo, i ova opsena sama po sebi nestaje na vi{em stupwu budnosti subjekta. Nauka ne do-ti~e pravo bivstvo subjakta. Sva otkri}a, konstatacije, sistematizacije, is-tra`ivawa nauke u svetu maje ostaju u svetu opsene, jer je i on sam opsena.
Mo`e pribirati, re{avati, cediti, brojati {ta god ho}e, mo`e prizi-vati revoluciju, rat, razdor, mir sve to nije ni u kakvom odnosu sa svetom stvrnosti ~ovekovog subjekta. Subjekat je osetqiv samo na subjekat. Samo ga subjekat mo`e dotaknuti. Govore}i jezikom dana{we metafizike: samo egzi-stencija mo`e osloviti egzistenciju. Predmenti elementi nemaju nikakvo dejstvo na egzistenciju. Samo onaj ko moje subjektivno bivstvo ~ini budnijim ili me jo{ vi{e opsewuje, on deluje na mene, i ovo delovawe mo`e do}i samo iz sveta subjekata, a ne iz sveta opsene koji ne postoji, nije stvaran, nego je opsena moje degradirane budnosti.
svo-je metode. Stvarnost se ne mo`e meriti, ni otkrivati, ni sistematizovati. Stvarnost u svom celokupnom opsegu i bi}u istovremeno postoji. Stvarnost je po-stoje}a. Stvarno{}u se ne bavi nauka, nego metafizika. A matafizika postoji samo jedna, arhai~ka matefizika koja polazi od apsolutnog subjekta, Upani{ade. Upani{ade ka`u da je od prirode i stvarnosti primarna – stvarnost. Priroda je samo opsena ove stvarnosti. Va`nija je dakle: stvarnost. Realna je. Stvarnost. [ta je to {to je nezavisno od mene i od svakog ~oveka? Stvarnost. A pod stvarno{}u se razume uvek isto: bivstvo – jedino postoje}e – subjekat.
A na pitawe saznawa odgovor metafizike je slede}i:
Da li se mo`e saznati opsena? Kako da ne! Ali nema nikakvog smisla. Za-{to? Jer ne doti~e stvarnost, postoje}i subjekat, samo nepostoje}i. Razumno saznawe samo je jedno: jedino saznawe subjekta jeste da je subjekat postoje}a stvarnost – a ono {to izgleda da je izvan wega, to je posledica degradirane budnosti, to jest opsena.
Ovo drevno znawe Upani{ada, kao {to kazuju davni zapisi, visoka qud-ska bi}a su dobila na po~etku za~ela kao objavqewe neposredno od Tvorca. Svaka drevna ba{tina zna da je Tvorac ~oveku poverio smisao wegovog biv-stva, sistem istina, tajnu osnovnog stawa. Egipat vezuje objavqewe za ime Me-nesa koji nije niko drugi, prema Genonu, do Minos s Krita i hinduski Manu. U Kini se zvao Vang, u Judeji Set, u Gr~koj Orfej, u Meksiku Kecalkoatl. Ovo objavqewe je sitem drevnih istina, znawe o osnovnom stawu ~ovekovog biv-stva. Jedino pouzdano, verodostojno znawe koje je izvan sumwe. Na jeziku san-skrita: {ruti, doslovno: otkrovewe. Tome treba dodati jo{ smriti, ono {to je znano od za~ela – predawe, ono {to se pri~a, mit (znawe obi~no zaodenuto u slikoviti jezik) koje pro{iruje {ruti, ali mu nigde ne protivre~i. Ono {to je izvan {ruti i smriti to je nebitna ni{tavnost, pripada svetu opsene, vi{e nije verodostojno, najboqe ga je potpuno ostaviti izvan pa`we.
Naravno, kada savremeni ~ovek ~uje re~ objavqewe, on se sneveseli. Mi-sli da je re~ o nekoj prevari. Sluti ve{ta~ki patos, teatralne spoqa{wosti i popovske la`i. Pod objavqewem ne treba pomi{qati na proglas koji se raz-le`e izme|u velikih pateti~nih scena. To zami{qa samo takav ~ovek koji ni-je pro`iveo o~itovawa duhovnog sveta, nikada u wima nini-je sudelovao, a i ne razume ih. Obajvqewe nije retori~ka tirada koja se javqa izme|u spoqa{wo-sti koje li~e na operu. [to se o~ituje dubqa ispoqa{wo-stina, ona je sve spoqa{wo-sti{anija i jednostavnija; sve se vi{e ogla{ava u iskrenom srcu ~oveka koji `ivi svako-dnevnim `ivotom i obavqa svoje obaveza. A da bi neko shvatio objavqewe neo-phodna je samo jedna stvar: budnost. Budnost pak hrani samo jedna stvar: ~isto bivstvo. Zato je neophodna besprekorna moralnost: jer moral nije vrednost sa-ma po sebi. To je jednostavnost besprekornog `ivota. Znawe samo zbuwuje i kvari, ~ak ~oveka i spre~ava u tome da shvati objavqewe. Za{to? Zato {to je znawe opsena. A opsena uspavquje budnost. ^oveka pretvara u mese~ara.
Mesto objavqewa je ~isto i spokojno jednostavno srce ~oveka. Srce koje ne-posredno ~uje glas bo`anskog duha. Tako se oglasio tvora~ki duh drevnih vre-mena. I od tada se tako ogla{avao u pustiwacima, usamqenicima, prorocima, asketama. Tako se oglasio i u istorijskim vremenima: u misticima, monasima, izuzetnim pesnicima. Kao povetarac koji {umi me|u kro{wama. Koliko god
puta ~ovekovo srce ponovo pribavi svoju praizvornu jednostavnost i ~istotu, mo`e da shvati neposredno zra~ewe Tvora~kog Duha, i mo`e da ga razume. To se naziva objavqewe. Istovremeno ~ovek tada sudeluje u primordijalnom bivstvu. Primordijalno bivstvo nije ni{ta drugo do najvi{i stepen bivstva. ^uangce pi{e: najvi{i stepen bivstva nije drugo do drevno za~elo. Kada bivstvo dospe na svoj vrhunac, zapravo se vra}a svom po~etku za~ela. Po~etku za~ela, to jest osnovnom stawu. Praistinama. Osnovnim antropolo{kim uslovima. Apsolut-nom znawu. Najvi{i stepen bivstva i bivsto zlatnog doba su isto. Veliki pe-snik, mistik, asketa, mudrac, prorok u svojim najvi{im i naj~istijim trenuci-ma sudeluju u zlatnom bivstvu po~etka za~ela. Neposredno do`ivqavaju ono {to je izrekao Tvora~ki Duh. Neposredno do`ivqavaju objavqewe.
Ba{tina zna za ~etiri Vede. One su: Rigveda, Atharvaveda, Jaxurveda,
Sa-maveda. ^etiri kwige u drevnoj Indiji bile su kwige ~etiri vrste
sve{teni-ka (brahmana) koji su obavqali razli~ite obrede. Rigveda ~uva himne, pesme, melodije – ona predstavqa kwigu sve{tenika koji peva. Preostale tri su bi-le kwige `rtvovawa, obreda i nadzora. Pojedinim kwigama su dodavane tako-zvane Upani{ade. Upani{ada doslovno zna~i tajna sednica. U docnijem tu-ma~ewu: tajno u~ewe. Upani{ede su prou~avane na najvi{em stupwu sve{te-ni~kog posve}ivawa. Brahman je odatle saznavao smisao, ciq sveta, korene bivstva, Boga, du{u. To je kvintesencija neposrednog objavqewa. Poglavqa Upani{ada, budu}i da su dodavana na kraju, nazivana su i Vedantama. Ta~an prevod Vedante jeste: kraj Vede – sa`eta rekapitulacija.
Re~ Veda je poreklom od sanskrtskog vidja i obi~no se prevodi kao zna-we. U smislu osnovnog znawa, prasistem znawa istina ~oveka, taj prevod je is-pravan. A ina~e je lo{. Naime, re~ ba{ ne zna~i znawe. Smisao vidje je: bud-nost. Upani{ade same povla~e grani~nu liniju na vi{e veoma bitnih mesta izme|u budnosti i znawa. Najva`nije mesto u I{a-upani{adi je ono gde se direktno suprotstavqa znawe (vidvan, vidwana) i budnost (vidja). Suprotsta-vqa se na na~in na koji to ~ini i ve}ina drevnih ba{tina, kineska, tibetan-ska, judejtibetan-ska, egipatska i orfi~ka gr~ka. Veda ~uva vedru budnost i jasni mir bivstva prvog ~ove~anstva, wegovu nevinost koja je iznad znawa i bla`enu jed-nostavnost. I Veda je jedina kwiga koja neposredno poznaje ovaj izvor.
Na pragu istorijskog doba [akjamuni, koji je kasnije nazvan Buda, poti-snuo je duh Vede. Tako je istorijsko ~ove~anstvo bilo odvojeno od Veda vi{e stotina godina i spomen na drevno doba ~uvalo je samo sve{tenstvo. Vi{e od hiqadu petsto godina posle Bude [ankara je opet usmerio pa`wu prema Ve-di svojim ogromnim komentarima napisanim za Vedantu. [ankara se o{tro suprotstavio u~ewu [akjamunija i razne sekte budizma podrvgao je bespo-{tednoj kritici.
Sredinom pro{log veka na temeqan na~in se obnovio hinduski religi-ozno – metafizi~ki duh. Obnova je po~ela iz pokreta Brahma-samaj i
Arja-sa-maj, ali je pravu duhovnu osnovu obnovi pru`io ~ovek koji je bio jedno od
naj-~istijih, najdubqih, naj~udnijih bi}a u istoriji sveta. To bi}e je Ramakri-{na, prosti bengalski seqak, krhkog tela, koji je jedva znao da ~ita i pi{e. Ramakri{na je svojom li~no{}u i delom ponovo umeo da ostvari ono {to je Veda ~uvala dve hiqade petsto godina: izvornog ~oveka, drevnog i prvog
~o-veka, vedru ozbiqnost, osnovno stawe qudskog bivstva. Li~nost, `ivot, u~e-we, uticaj Ramakri{ne, gomila wegovih u~enika postavili su Vedu usred srede savremenog `ivota.
Upani{ade su u kra}im odlomcima i istaknutim poglavqima postale po-znate u Evropi u drugoj polovini 18. veka. Ovi jednostavni prevodi, nastali bez bilo kakve nau~ne izve{ta~enosti, i danas su najboqi. Najboqi su zato {to u wima scijenifi~ka filologija jo{ ni{ta nije mogla da pokvari.
Po~etkom pro{log veka [openhauerova polovi~na popularizacija i te-meqno nerazumevawe izvornog svojstva Upani{ada potpuno su ih li{ili wi-hovog duha. Ovu o~ajnu sme{u nema~kog idealizma i drevnog duha Evropqanin ni do danas nije mogao sasvim da preboli. To je pokvarilo i engleski prevod Maksa Milera. Milerov prevod je objavqen u oksfordskom Sacred Books of the
East. Wegov komentar, ~uveni Six Systems, neupotrebqiv je iz istih razloga.
En-gleski filolog je shvatio Vedantu po uzoru na evropske sisteme takozvane fi-lozofije. Rene Genon ne mo`e dovoqno da se zabavqa ovom glupom oma{kom.
U drugoj polovini pro{log veka ceo niz, ponajve}ma hindu mislilaca se poduhvatio da prevede Vedantu, naro~ito na engleski jezik. Tako da sada ras-pola`emo prili~nim brojem mawe-vi{e uspelih prevoda i komentara Upani-{ada. Krajem veka je nema~ki mislilac Paul Dojsen preveo celu Vedantu i ko-mentare [ankare. Karakteristi~na crta Dojsenovog prevoda i tuma~ewa Ve-de jeste dobronamernost i simpatija prema hindu metafizici, nasuprot tome wegova sposobnost je veoma skromna.
Dvadesetih godina ovoga veka Rene Genon je bez ostatka otkrio za Evro-pqanina duh Vedante, i umeo je da ga protuma~i. Po ozbiqnosti i dubini zna-~ajni su i zaslu`uju pa`wu studije i prevodi Ota Rudolfa.
Evropqanin ~ini svoje prve korake budnosti.
KATHA UPANI[ADA
Studija
Kathaka je jedna od najdocnijih upani{ada. Nedostatak ovakvih dela je-ste {to je ~ovek li{en sve`eg nadahnu}a. Prednost je {to je uzbu|ewe nesta-lo i autor ima vremena, po{to se zna za gotovo denesta-lo, da stanesta-lo`eno izrazi ono {to ho}e da ka`e. Ovde nema takvih delova kao u ^handogja-upani{adi Tat tvam asi i Budnost pet vatri, ili u Brihadarawaki veliki govori Jad-wavalkje. Ali je prepuno jasnih i ~istih misli, a zbog toga posle dve velike upani{ade Vedante uop{te najvi{e citira Kathaka, i ona ima i najvi{e prevoda. Evropska kritika teksta tvrdi da prva adhjaja poti~e iz starijih, a druga iz novijih vremena. Stilska razlika izme|u dva dela odista je upadqi-va. Prva je baladi~na, ali se tok zbivawa ne mo`e neposredno razumeti i kao da su se misli u tekstu izlomile. Druga izgleda kao da nije nastavak pr-ve, nego wen komentar. Ali je tekst iste vrednosti s prvim. Teorijska izgra-|enost je savr{ena i ima ceo niz takvih izraza, pogotovo veliki deo etad vai tat koji su gotovo bez premca u celoj Vadanti.
