Часопис посвећен родној вери
Часопис посвећен родној вери
Часопис посвећен родној вери
Часопис посвећен родној вери
С
ЛАВА
С
ЛАВА
Број
2,
година
7521.
Број
2,
година
7521.
Број
2,
година
7521.
Број
2,
година
7521.
red vama je drugi broj rodnovernog åasopisa „Slava!”. Nakon velikog intereso-vawa koje je izazvao prvi broj nastavqamo daqe sa istim entuzijazmom. Sve rub-rike koje su vam se svidele u prvom broju zastupqene su i u ovom, a isti sluåaj ñe biti i sa sledeñim brojevima. Koncept åasopisa ostao je isti, kao i osnova – rodno-verni kalendar.
U meœuvremenu, reãili smo da „Slavu!” obogatimo novim sadræajem. Dodata je rub-rika „Rodnoverje i umetnost” koja ñe se baviti radovima domañih i stranih umetnika inspirisanih verom predaka. Predstavqañemo pesme, priåe, odlomke romana, ali i muziåke sastave, slikare, vajare. Poåeñemo sa opusom Miloãa Petkoviña alijas Perunovog hroniåara. S wim je uraœen intervju, a tu je i odlomak iz wegovog romana „Rog slovenskih bogova”.
Kako je jedan od ciqeva rodnoverja oåuvawe starih obiåaja i mudrosti predaka, od ovog broja poåeñemo sa radom na tom oåuvawu. Po jedan ålanak u svakom broju biñe posveñen starim receptima, kao ãto su recepti za pravqewe tradicionalnih jela, piña ili narodnih lekova. Zdrav æivot u skladu sa prirodom imperativ je svih onih koji se bave obnovom starih religija, pa ñe promovisawe ovakvog æivota biti i jedna od misija „Slave!”
I to nije sve… Tokom rada na drugom broju „Slave!” organizovali smo åak dve prezen-tacije åasopisa. Prva se odræala u Beogradu, a druga u Gorwem Milanovcu, u orga-nizaciji „Staroslavca” Miodraga Ñirakoviña. Tom prilikom upoznali smo neke divne i veoma posveñene qude, koji se bave starom slovenskom verom. Radi se o talentovanim umetnicima åiji ñe radovi biti predstavqeni u nekom od sledeñih brojeva. Saradwa je ostvarena i sa åasopisom „Omaja”, kao i sa dve inostrane rodnoverne organizacije. Åitaoci ñe imati prilike da saznaju neãto viãe o „Slovenskim starovercima” i „Slovenskoj veri”, pa od ovog broja åasopis dobija internacionalni karakter.
Period kojim ñemo se baviti u ovom broju „Slave!” je sretewe proleña i leta. To je pe-riod bujawa prirode, rasta i cvetawa, vreme u kome i qudi i æivotiwe rade na zasnivawu potomstva. Ujedno, to je i vreme svadbi, obreda plodnosti i svetkovina tokom kojih se slavi duh vegetacije. Po rodnovernom kalendaru, praznici koji su vezani za ovaj period su Biqni petak, Jarilov dan, Æivin dan, Mokoã proleñna, Rusalna nedeqa itd. Mi ñemo se baviti onim najbitnijim, a spomenuñemo i sliåne praznike koji su se slavili u drugim zemqama. U skladu sa aktuelnim periodom u godini, ovaj broj posvetiñemo vodenim vilama. Prema verovawu Slovena, ali i ostalih evropskih naroda, u ovo vreme vodene vile napuãtaju svoja uobiåajena staniãta i odlaze u ãume. Moæe se reñi da je ovo period u kome su rusalke mnogo prisutnije u svetu qudi. Zbog toga su se vrãile, a i danas se vrãe, odreœene obredne radwe.
Æivot u skladu sa prirodom podrazumeva prepoznavawe svih wenih faza, ali i usklaœivawe sa periodima solarnog i lunarnog ciklusa. Kako je ovo vreme plodnosti, buœewa i bujawa prirode, vreme jaåawa Sunca i opãte regeneracije, iskoristite ga na najboqi moguñi naåin. I, naravno, uæivajte u åitawu novog broja „Slave!”.
Uvodna reå: . . . 1
± Predstavqamo vam: „Slovenska vera”. . . 3
± Rodna vera: Prirodna i veãtaåka religija kao binarne opozicije . . . 5
Iz mog ugla... . . 7
± Folklor: Magijska upotreba noæa . . . 8
± Narodni æivot: Sokolarstvo . . . 9
± Intervju: Miloã Petkoviñ — Perunov hroniåar. . . 12
± Rodnoverje i umetnost: Odlomak iz kwige „Rog slovenskih bogova” . . . 15
± Deãavawa: Staroslovenski sajam u Sloveniji . . . 17
Promocije åasopisa „Slava!”. . . 17
Skup rodnovernih „Vesnin dan” . . . 18
± Tema broja: Sretewe proleña i leta. . . 19
18.4. Biqni petak . . . 19
23.4. Jarilov dan . . . 21
Zeleni Juraj proslava boæanstva vegetacije. . . 22
14 – 21.5. Rusalna nedeqa. . . 23
Vodene vile u evropskom folkloru . . . 25
Izmeœu svetova. . . 28
Plodnost kao dar predaka . . . 29
± Kalendar biqaka: Lipa . . . 31
Zova . . . 32
Boæur . . . 33
± Slovenske bajke: Zvonka lipa – bajka Luæiåkih Srba . . . 34
Izdaje: Vesna Kakaãevski, Jovana Isailoviña 42, Beograd Glavni i odgovorni urednik: Vesna Kakaãevski
Broj pripremili: Andrej Stefanoviñ, Vesna Kakakaãevski, Jelena Ãolak, Milan
Dmitraãinoviñ, Gorjanka Panajotoviñ, Branko Belavina, Lazar Mitiñ, Nebojãa Jeremiñ
Grafiåko ureœewe: Saãa Peãiñ, Novi Sad
Ãtampa: Codex print, Stanimira Raloviña 99, 32300 Gorwi Milanovac Cena åasopisa: 150 din.
Predstavqamo vam:
apadnoslovensko versko udruæewe „Slovenska vera” (ZZW ”Slowiazska Wiara”) je jedno od naj-veñih rodnovernih udruæewa u Poqskoj. Se-diãte se nalazi u gradu Opole. „Slovenska vera” nastaje 2006. godine udruæivawem viãe rodno-vernih organizacija. Status ravnopravne verske zajednice zvaniåno dobija 9. oktobra 2009. godine. Lideri su Pãemislav Mrugaå i Pjotr Vojnar. Organizacija deluje na prostoru cele Poqske, tako ãto je u sedam gradova u zemqi postavqen po jedan ålan kao zvaniåni predstavnik tog regiona. Udruæewe ima åetrnaest zakletih ålanova, oko åetrdeset obiånih ålanova i veliki broj zainte-resovanih, koji åekaju da postanu deo udruæewa.
Neki od ciqeva ove zajednice su: produbqivawe slovenskih verovawa, stvarawe jedinstvene filozo-fije æivota kao i oåuvawe poqske kulturne baãtine. Ålanovi „Slovenske vere” su tradicio-nalisti. Smatraju da hrast (simbol muãkog ele-menta) i lipa (simbol æenskog eleele-menta) meœusobno prepleteni åine zdravu porodicu. Porodicu vide kao osnov svake åvrste zajednice. Protive se me-ãawu prirodnih uloga polova u druãtvu, jer veruju da muãkarci i æene treba da ispune razliåite uloge u druãtvu.
Za ålanove „Slovenske vere” postoji pet naj-bitnijih svetkovina u toku godine koje proslavqaju na: proleñnu ravnodnevicu (Jare Gody), jesewu rav-nodnevicu (Swieto Plonow), zimsku kratkodnevicu (Szczodry Wieczor), letwu dugodnevicu (Noc Kupaly). Zaduãnice (Dziady, Swieto Przotkow) koje se obele-æavaju oko 1. novembra, veoma su bitna svetkovina rodnovernih Poqaka. Osim ovih praznika, obele-æavaju i dva meœunarodna rodnoverna praznika: Perunov dan u Slovaåkoj i Mokoãin dan u Åeãkoj republici. Posebna dogaœawa za svakog pripadnika ove zajednice su i zakletva prilikom primawa novog ålana kao i obredi rodnovernih venåawa. „Slo-venska vera” organizuje proslave i obrede ãirom Poqske, ali najbitniji su oni u podnoæju planine Sleze (Sleza), koju smatraju svetom. Na istoj planini nalazi se nekoliko hiqada godina star ærtvenik kao i veoma stari solarni simboli urezani u stene.
Na internet prezentaciji „Slovenske vere” do-stupni su sveti tekstovi (meœu kojima je najbitniji tekst „Veroispovesti Slovenske vere”), kao i pra-vilnik o ålanstvu i hijerarhiji. Planiraju da poveæu sva slovenska druãtva u jedno. Za sada imaju predstavnike u Slovaåkoj (Jan Arbet), Åeãkoj (Ãte-fan Vitoslav Pilat) i Srbiji (Zorana Lutovac).
1. Mi verujemo u slovenske bogove. Mi verujemo u mudrost, dobrotu i lepotu, skrivene pod wihovim sopstvenim likovima. Slovenski bogovi su izvori æivota, moñi i sreñe. Vera u naãe bogove, jeste tradicija koju nastavqamo. 2. Slovenski bogovi, koji su poãtovani
milenijumima, jesu najlepãi odraz boæanske moñi, i najbliæi naãim srcima. Bogovi stvaraju hijerarhijski, raznoliko i meœusobno upotpuwujuñi red. Red koji je nastao iz haosa. 3. Verujemo da bogovi daju smisao naãem
postojawu, verujemo da oni ãtite od zaborava dela naãih praotaca, kao i naãa dela, dela naãe dece i naãih unuka. Ono najvrednije biñe prenoãeno, i postojañe u veånom krugu koji obnavqa æivot.
4. Pretpostavqamo da je smrt åoveka, kraj wegove fiziåke biti. To je stawe prelaska u novi oblik postojawa. To je odbaåeni deo starog, istroãenog oblika. Plemeniti i uporni, biñe nagraœeni ulaskom u neprekidne i sve viãe nivoe postojawa, promiãqeniji, znamenitiji i bliæi bogovima.
5. Znawe åoveåanstva nije dostiglo nivo koji bi nam pomogao da utvrdimo suãtinu vaseqene, no ipak, svesni smo wegovog rasta. Sada moæemo postati deo wegovog rasta. Trajni napredak ispuwava naã æivot smislom, i daruje nam veru u opstanak naãih dela.
6. Primewujemo stroga etiåka pravila. Æivimo kako dolikuje, åasno i plemenito. Osuœujemo lewost, kukaviåluk, nemar i licemerje. Najsramnija za nas je izdaja.
7. Neprijateqi smo podlosti, a najviãe od svega osuœujemo nedostatak voqe da se ista nadvlada. Prenosimo ono ãto je najboqe u nama. Nosimo odgovornost za sopstvena dela. Rastemo i stvaramo, jer to je naãa sudbina.
8. Branioci smo naãih vrednosti, porodica i naãe zajednice. Branimo pravo da æivimo na sopstvenoj teritoriji, branimo prostor naãe civilizacije. Ova duænost proizilazi iz najoåiglednijih zakona prirode.
9. Naãi rituali upravqaju se ka prañewu ritma prirode, ka pronalaæewu mudrosti meœu zakonima prirode i ka boæanskim pravima koji su predstavqeni u woj. Naãi rituali neguju odnos sa etniåkom i duhovnom
zajednicom. Zajedniåke su molitve i zajedniåki je obrok. Odavawe poåasti naãim precima i ærtva za naãe bogove. Vrañamo znaåaj naãim rodnovernim gozbama.
10. Verujemo u razum, izvor qudske spoznaje. Verujemo u naãe moñi, razlog naãe stalne promene. Verujemo u duãu, boæanski deo u åoveku.
11. Naãa zajednica okruæuje nas pomoñi i podrãkom. Zajedno iznosimo najvrednije unutar nas, jedine stvari vredne pomena. 12. Svastika, triskelion, kolo i jednakokraki
krst, simboli su rodnovernih Slovena,
simboli koji sadræe znawe o poretku vaseqene.
„Veroispovesti Slovenske vere” preuzete sa sajta:http://fourfaces.republika.pl/relacje/wyznanieserbia.html. Sa poqskog prevela Zorana Lutovac.
Rodna vera:
Tabela koju vam predstavqamo preuzeta je iz kwige „Rodna vera” (Beograd, 2012). Iz ove tabele moæemo da vidimo u kakvom su odnosu prirodne i veãtaåke religije, kao i politeizam i monoteizam.
Veãtaåka religija: monoteizam (levi pokret)
Prirodna religija: politeizam (desni pokret)
Veãtaåki stvorena od strane osnivaåa (proroka) kao svetska meœunarodna religija (Mojsije, Hrist, Muhamed).
Nastaje prirodno kao etniåka, nacionalna religija, stvarala se tokom vekova.
Ãiri se na teritoriji drugih qudi sa ciqem osvajawa (bogañewe na raåun drugih),
uspostavqawa svetskih carstava, uniãtavawa nacionalnih razlika.
Deluje na svojim teritorijama, koje
tradicionalno pripadaju narodu, ne ide daqe od wihove etniåke grupe, postoji kao naåin za samooåuvavawe etnosa.
Propoveda se misionarima, strancima, åesto uz pomoñ vojske, nasilnom metodoma za druge narode.
Predstavqa nasleœe predaka roda i prenosi se mlaœim generacijama jedne etniåke grupe kao voqa i moralni zakon.
Jedan bog, uzurpator vlasti na nebu i na
zemqi, Vanzemaqsko stvorewe, jedinstveno ili iskquåivo, koje negira druge bogove, kaæwava mnogoboãce itd.
Svet je raznolika prirodna boæanska suãtina, koja se manifestuje preko razliåitih elemenata u svemiru, i koja se ogleda u mnogim imenima bogova.
Nepoãtovawe i mræwa prema ispovednicima drugih vera, naroåito onih etniåkih; verski fanatizam: uniãtavawe svetih mesta drugih, ubijawe sveãtenika, uniãtavawe tuœih svetih pisama i tuœih svetiwa.
Tolerantan odnos prema religijama susednih naroda i prema wihovim verskim svetiwama, verska tolerancija, ali i osuda izdaje
sopstvenih bogova. Æeqa da se ujedine sve crkve, stvarawe
jedinstvene zemaqske verske imperije s jednim centrom, netolerancija nacionalnih razlika, æeqa da se ujedine svi rituali, pravila itd.
Prisustvo mnogih regionalnih zajednica i hramova, poãtovawe razliåitih bogova etniåkog panteona u zavisnosti od tradicija svog mesta, poãtovawe regionalnih obiåaja, tradicija i verskog oseñawa.
Joã jedna tabela iste autorke. Iz ove uporedne analize takoœe se moæe saznati neãto viãe o rodnoj veri i wenom odnosu prema avramovskim religijama.
Uredbe o æivotu vernika: ispovesti, zapovesti, post, izazivawe straha, zapovest pasivnosti na zemqi åekajuñi carstvo nebesko; ropska posluãnost bogu i vlasti, åelnicima, osvajaåima.
Liåna i druãtvena sloboda, aktivan æivot, samopouzdawe, dostojanstvo, shvatawe bogova kao roditeqa, roœaka ili prijateqa koji pomaæu, poãtovawe i sveti odnos prema rodnim bogovima.
Potiskivawe prirodnih osobina i emocija (muåewe), kao posledica straha od
zastraãivawa pred kaznom od boga, sudwim danom, poniæavawe qudskog dostojanstva; skromnost rituala, crkvene sahrane.
Oslobaœawe najviãih umetniåkih i
prirodnih sila åoveka, moralno ponaãawe ali ne iz straha, veñ kroz razumevawe svog odnosa prema bogovima, qudsko dostojanstvo i vedrina rituala, pesama, plesova, tradicija. Vera u bogoåoveka, sina boæjeg, istorijsku
liånost, kojoj se pripisuje sposobnost da utiåe na æivote qudi, veãtaåki kalendar s datumima praznika, proroka itd.
Vera u bogove prirode kosmosa, koja åini ekoloãko razmiãqawe i ponaãawe; kalendar je sinhronizovan s ritmovima prirode i univerzuma.
Haos Kosmos
Levo Desno Globalno (ceo svet) Lokalno Internacionalni Nacionalni Materijalno Idealno
Bog je uzviãen Bog je imanentan
Globalna religija Etniåka pripadnost, nacionalna veroispovest
Iz mog ugla...
odna vera u Srbiji joã uvek nije priznata kao veroispovest, za raz-liku od skoro svih ostalih sloven-skih zemaqa. Kod nas ona joã uvek nije ni rekonstruisana u potpunosti. Ipak, veliki deo rodne vere saåuvan je u pra-voslavnim obredima i narodnim obi-åajima. Sve ovo znaåi da je vreme da se neãto preduzme. I zaista, veñ nekoliko godina nezanemarqiv broj qudi u Srbi-ji radi na obnovi vere predaka.
Poãto, kao ãto rekoh, joã uvek nemamo celu sliku veñ samo skicu, ja ñu ovde pokuãati da objasnim ãta rodna vera znaåi za mene. Kao qubiteq logike teã-ko mi je da prihvatim bilo teã-koju teoriju o antropomorfnom bogu ili bogovima. Ne verujem da na nebu postoji grupa slo-venskih (ili bilo kojih drugih) bogova koji konstantno gledaju ãta radimo, kroje nam sudbinu i tome sliåno. Ve-rujem da se svi slovenski bogovi kriju u prirodi. Ono ãto je fantastiåno i boæanstveno u prirodi neki ñe videti kao grom, a ja ñu videti Peruna, neki ñe videti kao kiãu, ja ñu videti Dajboga, neki ñe uæivati u izlasku sunca, a ja ñu pozdraviti Vida koji kreñe u bitku, neki ñe jedva åekati da poåne proleñe i ode zima, ja ñu jedva åekati Vesnu, radujuñi se Moraninom odlasku itd. U tom smislu priroda oko nas dobija lik, postaje æivqa nego ranije, postaje nam bliæa, a samim tim i draæa, pa ñemo je viãe åuvati i paziti na wu. Time stvaramo sebi zdravije okruæewe i uåi-mo da ponovo æiviuåi-mo u skladu sa pri-rodom, a ne da je samo besomuåno iskoriãñavamo ne pruæajuñi niãta zauzvrat.
Promena ñe doñi, kad-tad. To neñe biti neka nagla promena u qudima koji su do sada poãtovali pravoslavne obiåaje, samo ñe nauåiti da svoje slave zovu pravim imenom. Saznañe i ãta zapravo znaåi zapaliti badwak i pomoñi mla-dom Koledu da ojaåa. Vratiñe se pre-skakawe vatre, igrawe kola i paqewe
lila, a sve to ñe doñi tako prirodno, da ñe qudi imati utisak da to radili åitavog æivota. Jer to nam je u krvi i duboko u naãim srcima i naãim umovima. Sve ãto su naãi preci radili ima smisla, samo treba da se prisetimo...
Bogove ñemo slaviti, a ne moliti im se, a samim tim ñemo slaviti i prirodu. Na slavama se neñemo uzdræavati od nekih vrsta jela ili piña, kao, recimo, na posnim slavama. Uæivañemo u slavqu, jer to je proslava, veseqe... Tom prilikom se señamo predaka i pijemo i jedemo u wihovu åast (slavu). Qudi sve ovo veñ rade, samo im treba otkriti prava imena onih koje slave i prava znaåewa obreda. Treba im objasniti da ne treba da se plaãe nekakve kazne ili Straãnog suda ako slave u skladu sa naãom istinskom tradicijom.
Ponovo treba probuditi señawa na ogaw i pretke, na porodicu i slovensko gostoprimstvo. A kada ponovo poånemo da se shvatamo sebe kao jedno pleme, kao jednu veliku porodicu, tada viãe neñemo imati probleme koje sada imamo. I tada ñemo konaåno poåeti da volimo i poãtujemo svu naãu slovensku brañu, jer je besmisleno da zbog pola veka ruæne istorije budemo neprija-teqi svojim susedima. Da zaboravimo vekove i vekove saradwe i sloge. Setiñe se Dajbogovi unuci da su deo åopora, a ne deo stada, kome je potreban nekakav pastir.
To za mene oznaåava rodnu veru. Rodna vera znaåi slogu, prirodu, povratak korenima, istinu, åast, slavu i sve one lepe stvari na koje smo kao narod zaboravili. I da zakquåim, rodnoverje je prava, iskonska i prirodna vera Slovena koja æivi, raste i mewa se zajedno sa narodima iz kojih potiåe. Iz tog razloga ona nije vrañawe unazad veñ osvrt na proãlost, radi jasnije slike buduñnosti.
Folklor:
aãi preci su predmete od gvoæœa, posebno one sa zaãi-qenim vrhom ili oãtricom koristili za magijsku zaã-titu. U takve predmete spadaju maåevi, sabqe, kose, ekseri, i, naravno, noæ. Posebno moñnim oruœem smatrao se noæ sa crnim koricama, ili britva iste boje.
Noæem su se najåeãñe ãtitile porodiqe i novoroœenåad. Sma-tralo se da su oni najpodloæniji uticaju htoniånih sila – babica, nava, veãtica... Najefikasniji naåin da se zaãtiti dete bio je da se postavi noæ u kolevku. Na ovaj naåin decu su ãtitili i Stari Germani, ne samo naãi preci. Noæ u kolevci ãtitio je dete i od gråeva (verovawe iz Voliwske oblast). Iz istih raz-loga, majka je nosila noæ sa sobom kada bi izlazila napoqe. Na sahranama je noæ u kolevci spreåavao smrt da „priœe detetu” (Æitomir, Ukrajina). U Belorusiji se noæ stavqao u deåju ko-levku iz sasvim drugih razloga. Naime, ovo oruœe stavqalo se u kolevku muãkog deteta da bi ono, kad poraste, postalo drvodeqa.
Poroœaj je predstavqao jedan prelazni æivotni period, dok je samo roœewe oznaåavalo prelazak iz jednog u drugi svet („dete je doãlo na svet”). Tokom svakog prelaznog perioda åovek je mogao biti ugroæen od strane htoniånih biña, ili bar podloæniji wihovom uticaju. Period stupawa u brak bio je takoœe jedan ovakav prelazni period, pa se i u svadbenim obredima koristio noæ kao sredstvo zaãtite. Wime su se, dakle, ãtitili mladen-ci, ali i vrãili obredi drugaåije vrste. Recimo, noæ se zabadao u svadbeni sto da bi se spreåilo da gosti previãe jedu (Rovewska i Voliwska oblast). I pri meãewu svadbenog kolaåa koristila se magijska moñ noæa (Åernigovska oblast). Ova moñ bila je neka vrsta sile koja uåestvuje u meãewu kolaåa, ãto vidimo i iz beloruske basme koju je recitovala domañica: „Åetiri noæa/ imaju nañve/ peti je moja sila/ kolaå zamesila”.
Vidimo da je bilo veoma bitno da se svadbeni kolaå „ojaåa” ma-gijskom snagom. On je predstavqao simbol plodnosti, kao ãto su, uostalom, i obredne pogaåe, pãenica koje se baca na mladence, slavsko æito... Naãi preci su vodili raåuna da ãtite ono ãto im omoguñava blagostawe i odræava wihovu egzistenciju. Zato su, pored ostalog ãto smo naveli, na magijski naåin ãtitili i stoku. S tim u vezi vrãio se obred „zasecawa” tokom kog se, naravno, koristio noæ. Evo kako se u Belorusiji izvodio ovaj obred: seqak bi odveo stoku na paãu i traæio od vraåa da za wega
proveri da li je mesto dobro za stoku. Vraå bi zabio noæ u drvo i ostavio ga da tamo stoji preko noñi. Ako bi se sutra-dan na noæu pojavila neåistoña, to je znaåilo da stoka nije zaãtiñena na mes-tu ispaãe. U suprotnom, mogla je nasta-viti da pase na tom mestu.
Sliåan obiåaj zabeleæen je u Åeãkoj. Tom prilikom stvarao se „gvozdeni zid” koji se magijski „gradio” oko ãtale. Domañin je potpuno obnaæen tråao tri kruga oko ãtale sa noæem ili kosom ispod levog pazuha. Nakon toga, on bi „zasekao” zid ãtale tj. zabio seåivo u wega. Na taj naåin je „zakquåavao” gvoz-deni zid koji je stvorio kruæeñi oko ãtale, a ovaj zid ãtitio je stoku od hto-niånih sila. Pored obreda „zasecawa” noæ se u zaãtitne svrhe koristio i na drugi naåin. Npr. kada bi u Ukrajini primetili da izmuæeno mleko ima tra-gove krvi, smatrali su se veãtica pogo-stila kravqim mlekom. Tada bi stavili noæ preko cediqke za muzilicu i tako je spreåili da to åini i daqe.
Interesantno je da se noæ smatrao ti-piånim magijskim oruœem veãtica, ia-ko se ia-koristio za zaãtitu od wih. I drugi evropski narodi pripisivali su veãticama ovo oruœe, posebno noæ sa crnom drãkom. Noæ se kod naãih pre-daka koristio i za zaãtitu od demona nepogoda. Ovo vidimo iz sledeñeg vero-vawa Zapadnih Slovena: ako se noæ baci u olujni vetar, pogodiñe œavola, a na noæu ñe se pojaviti krv. Oåigledno je da je „œavo” preuzeo ulogu ale, duha nepo-goda protiv kog su se borili zduhaåi. I u naãim krajevima, kada bi zduhaå zaspao i otiãao da se bori sa alom, wegovi prijateqi su ga ãtitili noæem. Oni su mahali ovim, ili nekim drugim seåivom iznad wegove glave, istovremeno spre-åavajuñi da neka htoniåna sila zaposed-ne telo zaspalog zduhaåa.
Narodni æivot:
astanak sokolarstva se vezuje za potrebu åoveka da lovi uz pomoñ divqih ptica grabqivica. Ne zna se taåno kada i gde je nastalo, ali prve pisane tragove nalazimo u Kini oko 2000 god. p.n.e. Od tada se ovaj vid lova sreñe u svim civili-zacijama, sve do danas. Kao dokaz da je sokolarstvo kroz istoriju bilo sastavni deo æivota qudi nalazimo mnoge tragove u pisanom obliku, kao i na raznim podnim mozaicima (naroåito u centralnom delu Evrope). Kod nas ove tragove nalazimo na nad-grobnim spomenicima i raznim graœevinama gde su najåeãñe prikazani sokolar, pas, kow i ptica grab-qivica. Tehnike hvatawa, gajewa i obuke sokolova su bivale poverene posebnim qudima, kojima je to bilo glavno zanimawe. Sokolari su najåeãñe uzimali samo po jednog mladunca iz legla i tako se trudili da ne ugroze opstanak vrste. Dovitqivi qudi davnih vremena stvorili su posebne rase golubova koje su isprva sluæile za obuku lovnih sokolova. Golubari su puãtali golubove koji su leteli brzo i visoko, a kada bi dostigli odreœenu visinu, tada su na scenu stupali sokolari i wihovi qubimci. Na ovaj naåin
su mogli da veæbaju i procewuju letaåke i lovaåke sposobnosti svojih ptica.
U sredwem veku su postojale åitave porodice koje su se bavile uzgojem i obukom ptica za lov, i kao pri-vilegovane bile su osloboœene obaveza plañawa poreza. Obuåeni sokolovi su iz Srbije preko Du-brovnika stizali na razne meridijane. Pored zlata i svile, bili su najceweniji poklon, koji je darivan sa dvora na dvor. Samo najimuñniji qudi tog vremena su lovili sokolovima, dok su siromaãniji velika-ni lovili jastrebovima. Opet, samo su vladari ima-li privilegiju da love sa orlovima, koji su sposobni da ulove åak i srnu ili lisicu. U Srbiji je Stude-nica bila jedan od vodeñih centara sokolarstva u ovom delu Evrope. Dokaze za zastupqenost sokolar-stva na naãim prostorima nalazimo u nazivima raznih planina i gradova: planine Veliki i Mali Jastrebac, grad Kragujevac (po vrsti jastreba – kra-guju), Soko Bawa i tako daqe. Joã jedan vaæan izvor dokaza je i narodna epska poezija u kojoj je sivi soko opisan kao lovac na utve zlatokrile, a junaci se po-rede sa sokolovima koji su simbol viteãtva, snage, brzine i spretnosti.
Sokolarstvo je bilo zastupqeno u svim evropskim civilizacijama, a jedan od najveñih sokolara starog veka je bio Xingis Kan. Wega je u lovu, po nekim podacima, pratilo oko 1000 sokolara sa 10000 soko-lova. Kod slovenskih naroda, na teritoriji savre-mene Rusije, postao je popularan lov negde krajem VIII-IX veka, verovatno pod uticajem Hazara koji su æiveli na teritoriji danaãweg Dagestana i Dowe
Volge. U XII veku, knez Oleg na svom dvoru ima odgaji-vaånicu sokolova. Rusko sokolarstvo dostiæe proc-vat pod carem Aleksejem Prvim Mihajloviåem. Tokom wegove vladavine, viãe od 3000 razliåitih ptica grabqivica odgajane su u selima u blizini Moskve, Kolomenskom i Semenovskom. Sve ptice su bile podeqene u grupe, a za svaku grupu je bio zaduæen glavni sokolar. On je ispod sebe imao viãe obiånih sokolara i jastrebara. Na dvoru se åak uvodi poseban ceremonijal-majstor, „Åuvar sokolova”.
Postoji viãe naåina lova sa sokolarskim pticama, a sve u zavisnosti od toga koja je vrsta u pitawu. Lov sa ruke sa sokolom nekada je bio jedini naåin lova. Ptica se dræala na ruci pod kapicom, i kada bi isterali neku divqaå, puãtali bi sokola da leti za wom (sokolovi love uglavnom sve pernate æivoti-we, od veliåine prepelice i mogu da savladaju plen do veliåine labuda.) Sa jastrebovima moæe da se lovi i tako ãto ñe sokolar da ãeta kroz ãumu, a jastreb ñe da ga prati, odnosno da leti za wim od drveta do drveta. Ako sokolar istera neku divqaå,
jastreb ñe napasti i pokuãati da je ulovi. Od opreme je bila neophodna sokolarska rukavaca, sokolarska torba u koju se stavqa mamac za pticu kada treba da se vrati i meso kojim se ptica hrani. Zatim, sokolar-ske veze pomoñu kojih se ptica veæe, stalak na kojem ptica stoji u toku sezone lova, volijera u kojoj bora-vi u periodu mitarewa, sokolarska kapica, koja sluæi da se ptica uvede u mrak i tako umiri. Daqe, zvonca ili praporci, koji se stavqaju na pticu kada je pala zajedno sa plenom negde u visoku travu ili ãibqe, pa ne moæe da se vidi, veñ se traæi po zvuku. U danaãwe vreme, sokolarstvo viãe nije statusni simbol, veñ naåin æivota. Sokolarstvom se bave samo iskreni zaqubqenici u ove nesvakidaãwe ptice, a zvawe sokolara dobijaju nakon viãegodiã-weg rada sa mentorima i pticama, nakon åega sledi polagawe ispita. U Srbiji postoje dva udruæewa sokolara. Prvo, osnovano 2000. godine u Senti, a za-tim je nekoliko ålanova tog druãtva osnovalo novo „Druãtvo sokolara Srbije” sa sediãtem u Vinåi.
Milan Dmitraãinoviñ i Gorjanka Panajotoviñ
Œurœevdanski obiåaji
riãñanski Œurœevdan, koji se slavi 6. maja na-sledio je nekadaãwi praznik posveñen Jarilu. Zbog toga se na ovaj dan proslavqa bujawe vege-tacije, ali i vrãe brojni stoåarski obredi. Iz-dvajaju se obredi vezani za prvu muæu i prvo klawe jagwadi, kao i za ritualno ispijawe mleka i konzu-mirawe jagwetine. Evo ãta o ovome piãe Sima Trojanoviñ:
„Uoåi Œurœevdana prvi put se muzu ovce i koze. Pre muæewa, dok su ovce i koze joã u toru, iskopa se pred ulazom jedna rupa, u koju se metne jedno u pepelu ispeåeno jaje (ne sme biti kuvano) i paråe soli. Kad se to uåini, onda se nad iskopanom rupom namesti vedro ili bakraå, nad wim se metne veliki pãe-niåni kolaå, koji je na sredini probuãen; povrh otvora na kolaåu metne se brdo, zatim se ozgo metne uspravqena cev od bazara (zove), a na cev se namakne prsten i probuãen kamen. Kad se sve to namesti, onda domañin sedne na ulaz, otvori vrata i poåne da propuãta stoku. Od prve ovce nekoliko kapi propusti kroz cev, brdo i kolaå, i sve to ostavi sem vedra, pa onda namuze prvu stoku. Pri muæewu gleda da posledwi put pomuze onu ovcu (ili kozu), koja se posledwi put ojagwila. Kad se i posledwa ovca pomuze, onda uzme ono jaje ispod vedra i razbije ga o åelo te posledwe ovce, zatim joj obesi venac od
obiåne livadske trave s cveñem. Onda obigra tor triput, i kad treñi put doœe na ulaz, on uzme iz one rupe paråe soli i pokupi belance, æumance i quske razbijenog jajeta, pa onda svrãi „nuædu” (veliku ili malu – svejedno) u onu rupu i polazeñi za ovcama, rekne:
„Ko hoñe da obere moju stoku, on prvo da obere ovo … pa onda moju stoku.” - Kad stigne ovce on skine onaj venac, ãto je maloåas bio natakao o vrat posledwoj ovci, pa sutradan zajedno s onim paråetom soli i ostacima razbijenog jajeta, isitni, i metne u trice i da ovcama i kozama da pojedu.
Istog dana (uoåi Œurœevdana) u prvi mrak brat i sestra (obiåno mali, a åesto kad wih nema, onda to åine i veliki, pa i oæeweni ili udate) odu na vrata tora, tu se svuku sasvim goli i poœu oko tora – obiœu oko tora, i uvek kad se sretnu, mimoiœu jedno drugo, oboje rekavãi:
„Kad se uzmu brat i sestra tad da mi oberu stoku.” Poãto i treñi put obiœu tor, doãavãi na ulaz, gde su se svukli, uzmu koãuqe, pa ih metnu unakrst nad vratima ulaza, pa onda obuku druge za taj sluåaj spremqene, a odelo navuku isto.
Na Œurœevdan, svaki domañin zakoqe po jedno jagwe, i to kraj potoka:
„Da ima u toj godini mleka kao vode.” Poãto jagwe u druãtvu pojedu, kosti ne bacaju, veñ sve zakopaju u mraviwak: „Da se pati* stoka kao mravi.”
Sima Trojanoviñ: „Glavni srpski ærtveni obiåa-ji”, Prosveta, Beograd, 1973
Åorba od sitnurije
Kad se zakoqe jagwe, od bele xigerice, srca i creva pravi se åorba. Crna se xigerica ne meñe u åorbu, jer se kuvawem stvrdne. Creva se prvo prevrnu, dobro operu i oåiste, pa se sa belom xigericom metnu u bakraå da se obare. Poãto se sve to malo prokuva, iz-vadi se iz bakaraåa, pa se satarom na lo-paru (dasci) sitno isecka i metne u lonac da se kuva. Kad bude kuvano, lonac se osoli, zapræi, zakiseli, na isti naåin kao i pileña åorba. I ova åorba smatra se kao zdrava i dobra hrana.
B. Grubaåiñ, M. Tomiñ: „Srpske slave”, Litera, Beograd, 1988.
Intervju:
iloã Petkoviñ roœen je 1986. godine u Niãu. Sa Aleksandrom Teãiñem predstavqa vodeñi dvojac srpskih pisaca koji preko epske fantastike obraœuje i slovensku mitologiju. Autor je trilogije „Vukovi sudbine” koja je
ãtampana u tri izdawa, romana „Perunov hroniåar” (Portalibris, 2012) i nastavka „Rog slovenskih bogova” (Portalibris, 2013). Za 2014. najavqen je i treñi deo trilogije „Perunov
hroniåar”, pod naslovom „Ãapat Œavoqe varoãi” i novo, åetvrto izdawe „Vukova sudbine”. Autor je i nekoliko popularnih priåa koje su objavqene u tematskim zbirkama i åasopisima ãirom Srbije, meœu kojima se odvajaju: „Karavan Insomniusa”, „Dah ledene grobnice” i „Darovi iz sanduka”. Æivi u Niãu, oæewen je i ima ñerku.
Da poånemo prvo od imena pod kojim si poznat... Perunov hroniåar... Onaj koji åuva señawe na moñ i slavu starih slovenskih bogova, koji odræava drevni plamen æivim... Koliko si ti zapravo sliåan tom Perunovom hroniåaru o kome piãeã, i ãta te je uopãte podstaklo da piãeã romane inspirisane slovenskom mitologijom?
Nakon ãto je Portalibris objavio „Perunovog hroniåara”, mnogi åitaoci su polemisali da li je pisac koji preko mistiånog lika, gospodina Akademika, otkriva tajnu najstarije legende drevne Sorabije, moj alter-ego. Verovatno i jeste tako ali ja toga, barem dok sam radio na rukopisu, nisam bio svestan. Sliånost je velika, lik iz romana se susreñe sa svim problemima prqave, difuzne svakodnevice, bori za egzistenciju, traæi pravi put... Tako je i sa mnom, naæalost, i sa velikim brojem mladih qudi u Srbiji... A onda kreñe ta plemenita, veliåanstvena i bajkovita priåa iz proãlosti, priåa o naãim precima, slovenskim bogovima... Priåa o nadi. Dok sam pisao „Vukove sudbine”, upoznao sam tajne spisateqskog zanata, ali mi je trebalo neãto ãto ñe dati „teæinu” mom radu. Slovenska mitologija se sama nametnula... Nimalo se ne kajem ãto sam istraæivaåki deo rada posvetio samo woj.
Da li za tebe slovenska mitologija predstavqa samo umetniåku inspiraciju ili je ona neãto viãe od toga?
Pisci fantastike najboqe ”stoje” s inspiracijom, to odgovorno tvrdim. Ja liåno inspiraciju mogu nañi svuda, ali mi je slovenska mitologija bila najprimamqivija. Lepo je, izazovno i zanimqivo istraæivati legende vezane za Atlantidu, egipatske piramide, keltski Stounhenx, Aleksandra
Makedonskog, Atilu, Xingis Kana ali… Niãta mi nije bilo izazovnije od ”kopawa” po proãlosti naãih predaka. Ukoliko za deset, dvadeset godina budem video da klinci znaju o naãoj koliko danas znaju o gråkoj mitologiji, biñe mi neizmerno drago ako sam i sam nekim delom doprineo tome.
Kako uklapaã hriãñanstvo sa bavqewem starom slovenskom verom? Kao i Perunov hroniåar iz kwige, i ti si pravoslavac...
Vrlo lako… Naãa stara vera, rodnoverje,
prethodnik je hriãñanstva ali je, u nekim mawim okvirima, ostala na ovim prostorima i nakon dolaska pravoslavqa. Iz stare vere hriãñani su
preuzeli mnoge obiåaje, slavu i paqewe badwaka pre svega, mnogi sveci su zapravo isti kao stari slovenski bogovi, ima tu mnogo dodirnih taåaka. Volim da kaæem da je rodnoverje poput starog drveta åiji koreni seæu duboko u proãlost… Na to isto drvo nakalemqena je kroãwa pravoslavqa, tako da sada to drvo raœa mnogo zrelije, ”ukusnije” plodove. Mislim da bi naãa sveãtena lica trebala viãe da uåe o ovim stvarima, a da ne ih guraju u zapeñak. I Grci su pravoslavci ali se ne stide svoje proãlosti veñ je i dan-danas istiåu u prvi plan. Ja to pokuãavam da uradim sa naãom, preko svojih kwiga.
Samo mali broj pisaca epske fantastike bavi se ovom tematikom... Ãta misliã da je razlog tome?
Dva su razloga. Prvi je svakako uticaj zapadwaåkih pisaca fantastike, koji svoje priåe smeãtaju uglavnom u kompletno izmaãtane svetove, sebi daju svu slobodu koju æanr pruæa.. To je lakãi put. Drugi razlog je vezan za osobinu koja, naæalost, krasi naã narod. Uvek nam je tuœe bilo draæe, dostupnije. Ukoliko neko hoñe da kao izraz koristi slovensku mitologiju, mora dobro da zasuåe rukave i mnogo vremena posveti istraæivawu. Nisu svi spremni na takvu ærtvu, qudi jednostavno viãe vole liftove od stepenica. Ja spadam u ovu drugu grupu koja je, kako godine prolaze, sve brojnija. To me raduje.
Koliko je bitno za nas kao narod da åuvamo duhovno nasleœe predaka? Kakva je uloga tog nasleœa u naãoj istoriji, u naãim æivotima, i na koji naåin moæemo da saåuvamo taj stari plam?
Mislim da je od presudnog znaåaja. Naãi preci su æiveli na ovim prostorima mnogo pre dolaska Rimqana, uostalim, Rusi u ãkoli uåe da im preci potiåu sa Balkana. Vreme ne treba meriti od trenutka kada je car Konstantin rekao „Da”
hriãñanstvu, to treba istañi u prvi plan. Trebalo bi dati viãe prostora tom periodu u obaveznoj ãkolskoj literaturi, konsultovati kompetentne etnologe, nema ih puno ali ih ipak ima. Isto vaæi i za javne servise, a tu pre svega mislim na RTS, dosta je bilo Drugog svetskog rata, ili perioda pod Turcima, treba snimati i edukatvne emisije, serije i filmove koji ñe obraœivati naãu najstariju istoriju. Hvala bogu, pa je sve viãe autora koji preko svojih kwiga dotiåu, mawe ili viãe, ovu preko potrebnu temu, ali bojim se da individualni napori nisu dovoqno proprañeni. Nismo mi Amerikanci, koji su nastali juåe, pa da nemamo bogatu istoriju. Naprotiv, imamo je i moramo to malo viãe poãtovati. Jedino ñemo tako opstati
kao narod u vremenima u kojima dræave nestaju za tren oka.
Popularnost tvojih kwiga pokazuje da je sve veñi broj mladih zainteresovan za staru slovensku religiju. Da li si se ikad pitao otkud toliko interesovawe za jednu staru veru u dobu u kome æivimo?
Mislim da je to normalna i oåekivana pojava. Naime, qudima se smuåilo da åitaju tabloidne priåe nekih netalentovanih, iskompleksiranih osoba koje sebe smatraju piscima, æele da se zabave i steknu neka nova znawa. To slovenska mitologija i epska fantastika mogu da im pruæe. Zasluge idu i na raåun stranih pisaca, pre svega Tolkina, zbog åije popularnosti qudi postaju ”fanovi” æanra, a kasnije nalete i na dela domañih autora, izmeœu ostalih i moja. Nakon toga nema povratka. Opãte je poznato da su fanovi fantastike najverniji i najzagriæeniji åitaoci, znam iz liånog iskustva (smeh).
Oslawaã se na teorije Aleksandra Asova koji je smatrao da su veñina slovenskih bogova u nekom rodu ili da stupaju u braåne odnose. O tome nemamo nikakvih dokaza, jer stari izvori ne spomiwu ovakve odnose meœu bogovima. Smatraã li da treba
prikazati i ovakvo lice slovenske mitologije, ili si se vodio time da je ”u kwiæevnosti sve
dozvoqeno”?
Pored Sretena Petroviña i Veselina Åajkanoviña, dvojice najistaknutijih autora koji su se bavili slovenskom mitologijom kod nas, Asov mi se najviãe dopao, tako da sam se dosta oslawao na podatke koje sam nalazio u wegovim delima. Volim da, kada piãem, nemam ograniåewa, iz tog razloga mi je Asov bio najprijemåiviji. Mislim da nisam pogreãio jer nisam preterivao. Nisam mewao imena bogova, wihove karakteristike, trudio sam se da obiåaji i verovawa budu autentiåni, isto je i sa mitskim biñima i lokalitetima ali sama priåa je, veñim delom, izmaãtana. Kada doœem u odreœene godine poradiñu i na jednoj ozbiqnijoj kwizi, gde ñu imati ulogu prireœivaåa, a ne pisca… Tada neñe biti mesta za maãtu veñ samo za dobro potkrepqene åiwenice.
Isto pitawe odnosi se na dualistiåki koncept slovenske mitologije u tvojim kwigama... Na jednoj strani imamo Moranu i Striboga kao principe zime i smrti (tu je i wihov sin Mrazlo Meñavnik), a na drugoj strani su Perun, Svarog, Svetovid... Naãi preci nisu bili dualisti, pa zaãto je onda u
tvojim kwigama, kao i u serijalu o Vukodavu, Morani data uloga ”negativca”?
Ako pisac æeli da, uslovno reåeno, zabavi åitaoce, mora da koristi sve prednosti koje mu odreœeni æanr pruæa. Lakãe ñemo popularizovati naãu mitologiju preko komercijalnih romana nego preko struånih, enciklopedijskih izdawa, koja znaju da budu suvoparna, dosadna… Nakon toga, oni koji æele joã latiñe se i wih. Morana je, kao bogiwa smrti, lik iz naãe mitologije koji se sam nameñe za tu ulogu, zato sam je prihvatio i
predstavio kao takvu. Mnogo je vaæno da pisac ostane dosledan samom sebi, da u romanu ãto verodostojnije prikaæe slike koje mu se ukazuju dok piãe, time ñe i finalni produkt biti boqi, dugotrajniji. Tada sve drugo nije toliko vaæno.
Inspirisan si i mitologijom drugih naroda kao ãto su, recimo, Kelti i Germani, pa se u tvojim
romanima pomiwu druidi, rune, Avalon... Hoñeã li se u nekim od sledeñih romana baviti ovim
mitologijama ili ostajeã „veran” Slovenima?
Ostajem veran Slovenima. Ipak, kao i u danaãwe vreme i u proãlosti su se narodi meãali, tako da se deãavalo da, npr., na jednom brodu koji plovi rekom Ural budu Viking, Sloven, Mongol i Arap. Zato sam ja, namerno, tako vodio priåu i dovodio likove u situacije u kojima ñe se pojavqivati i pripadnici drugih naroda, koji su se klawali drugim bogovima, imali drugaåije obiåaje, jezik, oruæja… Glavne uloge u „mojim filmovima” rezervisane su za Slovene, ali meœu „statistima i sporednim” glumcima biñe mesta za Kelte,
Nordijce, Germane ili Helene.
I za kraj jedno konkretno pitawe... Kako se pravi patuqaåka rakija?
Naæalost, to verovatno nikada neñu saznati. Ipak, znam da su patuqci, nakon ãto bi je ispekli, rakiju åuvali stotinu godina u hrastovom buretu, zatim joã stotinu godina u treãwinom buretu, na kraju je prebacivali u staklene boce i ostavqali joã deset godina u hladne i mraåne prostorije, da odstoji. Tek nakon svega ovoga rakija bi bila spremna za degustaciju. Mi, Srbi, peåemo jaku rakiju, ali… Niti smo strpqivi niti dugoveåni kao patuqci, tako da verovatno nikada neñemo moñi da istrajemo u nameri da napravimo gmurovaåu (gmur* - stari naziv za patuqka kod starih Slovena).
Hvala na odgovorima i sve najboqe u daqem radu.
Hvala vama na sjajnim pitawima. Sve najboqe.
Dok smo privodili kraju rad na drugom broju „Slave!” saznali smo da je prvo izdawe „Peru-novog hroniåara” rasprodato da posledweg primerka! Drugo izdawe prvog dela ove hronike biñe ãtampano uskoro, javqaju iz „Portali-brisa”. Evo joã nekih lepih vesti iz sveta kwiæevnosti: Deveti broj åasopisa „Omaja” sada je u prodaji. Promocija novog broja „Omaje” odræala se 24.3. u klubu „Leila”.
Nove kwige izdali su i „Peãiñ i sinovi”. Viãe informacija moæete nañi na wihovoj veb stra-nici: http://www.pesicisinovi.co.rs/
I za kraj, lepa vest za sve qubiteqe kwiga o „Vu-kodavu”. Nakon 11 godi-na, Marija Semjonova objavila je novi roman o posledwem ålanu pleme-na Sivog psa. Za sada postoji samo rusko iz-dawe kwige (naslovqene „Mir po doroge”) koje imate prilike da vidite na slici.
Rodnoverje i umetnost:
rlik usamqenog vuka dopirao je iz guste dubrave ãto se prostirala u nedogled. Da li me to Svetovid poæuruje, pitao se åarobwak dok se lagano pewao uz padinu niz koju je gamizala gusta magla. Sezala mu je do ålanaka, ali nebo beãe vedro. Tamni purpur nadvio se te noñi nad silvanskim zemqama dok su treperave zvezde sjale poput dalekih, nedokuåivih svitaca.
Ogrnut u svoj plaãt, Saladin Xal-Pur je pod nogama osetio hladni kamen i shvatio da je stigao do ste-penica. Vodile su do masivnih stena grubih, oko-mitih ivica, ali se nisu mogle videti zbog magle koja je silazila s vrha Drakulovih hridi. Wegov ciq beãe davno napuãtena utvrda åiji grudobrani behu okupani srebrom blistavog meseca.
Ovde je bilo previãe nepristupaåno za wegovog ãkopca, zato ga je Saladin i ostavio kraj Belvukove vodenice i sam krenuo da poseti mesto na kojem je roœen zmajkraq Drakul. Uspon mu je teãko padao tako da je zastao da predahne kada se naãao na ãqunkovitom proãirewu koje je sezalo do kapije zamka. Masivna vrata ukraãena gvozdenim zveki-rima bila su otvorena na unutra. Odatle je magla i kuqala napoqe, kao da beæi pred neåim i pokuãava da upozori åarobwaka da treba da se vrati natrag. Meœutim, kada je povratio snagu, on nastavi daqe oslawajuñi se na svoj verni kvrgavi ãtap. Srebrni maåevi meseca kao da su se zarivali u sure prkosne zidine i krovove kula-motriqa. Kada je proãao ispod kamenog svoda i naãao se u unutraãwosti legendarnog zdawa, åarobwak pogledom potraæi stepeniãte koje bi ga moglo odvesti do gnezda Dra-kulovog, prostranog obrediãta o kojem su spevani mnogi epovi. Brzo ih je pronaãao i ubrzao korak, nadajuñi se da ñe pre zore obaviti ono zbog åega je doãao.
Na samom ulazu u obrediãte saåekaãe ga kamene gla-ve Drakulovih sinova, Ratibora i Ogwila, te dok je prolazio kraj wih, Saladin tiho proãapta: „Tvoj rog nosim, o moñni Ratibore... podaj mi snage.” Ne-æive, kamene oåi kao da na trenutak zasjaãe srebrom ãto je dolazilo od meseca. Sledeñeg trena, åarobwak se naãao u ovalnom svetiliãtu, kaleidoskopu
oã-trih senki od kojeg ga samo na tren zaboleãe oåi. Prizvao je iskru magijske svetlosti ne bi li odagnao tamu iz tog svetog mesta i ugledao devet mrkih lica koja su, sve do jednog, gledala ka srediãtu gnezda Drakulovog. Drveni kipovi devetorice bogova Va-seqene behu podignuti oko centralnog ærtvenika nad kojim se uzdizao kip zmajkraqa Drakula. Jedino on beãe saåiwen od kamena, velik, moñan i gra-cioznan, s raãirenim krilima i razjapqenim åe-qustima. Nad wim se prostirao beskrajni nebeski svod, dok su se nad drvenim kipovima bogova nad-vijali luåki, kameni krovovi. Saladin nije æeleo da uzaludno gubi vreme, odmah je priãao do kamenog zmaja i iz torbe izvadio dugaåak, povijeni bodeæ. Oãtra ivica britkog reziva preteñe je zasjala pod svetloãñu magiåne iskre. Åarobwak je tada ispru-æio levu ruku i bodeæom se posekao po raãirenom dlanu. Sveæa, kao letwa kiãa topla krv potekla je napoqe i poåela da kapa na povrãinu kamenog ærtvenika. Kada Saladin vide da i deveta kap pade na æeqeno mesto, pomeri poseåenu ãaku u stranu, okrenu se i laganim koracima priœe do deset stopa visokog kipa boga Svaroga. Zagledan u tmurne, nejasne oåi gospodara nebeskog svoda, istoåwak tiho zapeva pesmu staru koliko i tajni red kojem je pripadao:
Zavrãivãi molitvu, Saladin ponovo doãeta do statue zmajkraqa Drakula, te odbaci svoj kvrgavi ãtap na hladno tle. Iako star, veoma veãto se popeo na leœa kamenog zmaja i kada se naãao meœu wegovim krilima, posegnuo je za koæuhom. Ratiborov rog primaknuo je usnama i tren kasnije huk moñniji od horde Perunovih gromova prolomi se kroz vazduh. Delovalo je kao da zemqa drhti i da ñe se tvrœava sruãiti, ali åarobwak nije odustajao. Joã osam puta je dunuo u rog slovenskih bogova ãto beãe optoåen krquãtima zmaja Ratibora pre nego ãto je siãao sa statue. Odjednom, stigao ga je straãan umor, te se sklupåao poput neke krhke æivotiwice kraj zma-jevih nogu i laktovima osovio na kolena. Uradio je ono zarad åega je doãao, sada mu je preostalo samo jedno – da bude strpqiv i saåeka da bi video hoñe li ñe se prognani odazvati wegovom pozivu.
Deãavawa:
taroslovenski sajam (Staroslovanski semenj) odræan je 15. marta u centru Qubqane. Orga-nizator manifestacije bio je Veles Grafika na åijem se åelu nalazi Irena Urankar. Sajam je orga-nizovan s namerom da se javnosti pribliæe slo-venska mitologija i prethriãñanski obiåaji. Uåesnici manifestacije i izlagaåi promovisali su slovenaåku tradiciju, ali i zdrav naåin æivota u skladu sa prirodom.
Predavaåi:
Matjaæ Anæur, nama najpoznatiji slovenaåki „Staroverac” dræao je predavawa o slovenskoj mi-tologiji i predstavio svoje kwige. Bojana Zupanåiñ Borenoviñ objaãwavala je kako sakupqati lekovito biqe, kako ga åuvati, suãiti itd. Joæe Munih govo-rio je o svetim kamenim krugovima u Sloveniji, ali i u ostalim slovenskim zemqama. Bila je tu i Silva Poælep, koja se bavi uzgajawem organskih biqaka, kao i Boris Åok sa svojim predavawem o staroslo-venskoj veri.
Osim predavawa, na Staroslovenskom sajmu orga-nizovana su i druga deãavawa. Recimo, prikazan je film o tradiciji Karsta „Sveta voda Uroåka”. Mu-ziåki program i program za najmlaœe upotpunili su ovu manifestaciju. Na sajmu su bili postavweni i ãtandovi sa zdravom hranom, prirodnim kozme-tiåkim preparatima, rukotvorinama... Izloæeni su i proizvodi åiji je dizajn inspirisan slovenskom mitologijom. Izmeœu ostalih izdawa predstav-qenih na Sajmu i naã åasopis je naãao svoje mesto na jednom od ãtandova.
Vesna Kakaãevski
U mesecu seåku (februaru) odræane su dve promocije åasopisa „Slava!”, Prva je odræana 2.2. u domu kulture „Studentski grad” u Beogradu, a druga 22.2. u kulturnom centru „Norveãka kuña” Gorwi Mila-novac.
Na beogradskom predstavqawu govorili su: Vesna Kakaãevski – urednik åasopisa, Andrej Stefanoviñ – jedan od osnivaåa udruæewa „Staroslavci” i autor teksta o kalendaru, Vojin Stankoviñ – predsednik Saveta „Staroslavaca” i Nebojãa Jeremiñ – pred-sednik udruæewa. Uvodnu reå imao je Miloã Kne-æeviñ, iz Foruma Doma kulture „Studentski grad”. Tema prezentacije je bila obnova slovenske duhov-nosti. Posetioci su imali priliku da åuju viãe o samom znaåaju pokretawa ovog åasopisa, kalendaru predaka, rodnoj veri, udruæewu „Staroslavci” kao i da postave pitawa vezane za ove teme. Nakon izla-gawa nastavqeno je druæewe uz osveæavajuñe napitke u prijatnoj atmosferi.
Promocija åasopisa u Gorwem Milanovcu u upeåat-qivom zdawu kulturnog centra „Norveãka kuña” protekla je obeleæena pesmama inspirisanim slo-venskim bogovima, koje su iz publike proåitali autori Milena Prokoviñ i Miloã Kapetanoviñ.
Kao domañin, pisac Vawka Powaviñ autor kwige „Deca bogiwe majke Slave” vodio je prezentaciju. Govorili su: Vesna Kakaãevski, Vesna Peãiñ iz izdavaåke kuñe „Peãiñ i sinovi” i „Staroslavci” Milan Dmitraãinoviñ i Nebojãa Jeremiñ.
Glavna tema bila je, kao i na prvoj promociji, obnova slovenske duhovnosti i znaåaj upoznavawa ãire javnosti sa slovenskom mitologijom uopãte.
U okviru teme govorilo se o obnovi prirodnih religija u drugim zemqama, rodnoj veri kod nas, rodnovernom kalendaru, udruæewu „Staroslavci” i veb sajtovima koji se bave ovom tematikom. Nakon izlagawa uåesnici su odgovarali na brojna pitawa iz publike.
Nebojãa Jeremiñ
smi skup rodnovernih odræan je 22. derikoæe (marta) kod Hajduåke åes-me na Koãutwaku. Tom prilikom slavila se proleñna radnodnevica koja predstavqa kraj zimskog perioda i po-åetak „svetle” polovine godine. Okup-qawu je prisustvovalo oko pedeset qudi po izuzetno prijatnom i sunåanom vre-menu, idealnom za poåetak proleña. Skup je odræan u organizaciji rodno-vernog udruæewa „Staroslavci”.
„Vesnin dan” nije bio samo proslava dolaska proleña i skup obrednog karak-tera, veñ i dogaœaj tokom kog se pro-movisala naãa tradicija u svakom smislu reåi. Posetioci skupa upoznali su se sa raznim vrstama starog oruæja i isprobavali tradicionalna jela i piña. Strelci su pokazali kako izgleda tradi-cionalno streqaãtvo i svako zainte-resovan je mogao da se oproba u gaœawu mete. Nekoliko ekipa se takmiåilo u nadvlaåewu konopca. U sumrak je spa-qena Moranina lutka, i u skladu sa narodnim obiåajima, isprañena Mora-na-Zima i doåekana Vesna proleñna. Na skupu su primqeni i novi ålanovi u udruæewe.
Proslava proleñne ravnodnevice zavr-ãena je paqewem i preskakawem svete vatre, kao i åitawem obrednih stihova. Naredno okupqawe udruæewa „Staro-slavci” najavqeno za 21. treãwar (jun), tj. letwu dugodnevicu.
Tema broja:
eriod koji je vezan za ovaj broj „Slave!” je period izmeœu proleña i leta. To je vreme bujawa prirode koja se pribliæava vrhuncu svoje moñi. Praznici koji se slave u ovom periodu u relaciji su sa jaåawem Sunca, i kao takvi predstavqaju slavqewe wegove snage. Sunce se tada poãtuje u liku Jarila, pa je jedan od najbitniji praznika upravo Jarilov dan. Neãto ranije slavi se Biqni petak, jer ovo je vreme rasta i cvetawa. Tu je i praznik posveñen rusalkama, vodenim vilama koje su poãtovali svi stari Evrop-qani pa i naãi slovenski preci.
etak pre Jarilovog dana poznat je u narodu kao Biqni ili Biqani petak. Ove godine to je 18. 4. Biqni petak je dan kada, uglavnom æene, beru lekovito biqe. Veruje se da biqke ubrane na ovaj dan imaju posebna lekovita svojstva. Bere se razno biqe: kopriva, kopitwak, cisaåa, omalen, odolen, petlova kresta, petlovo pero, œurœevak, povrata, oman, briz-davac, mleåika, jeåam, zlatnoglav, beli slez, zeåje uãi, privatnica, debelica, vratiå, kravqaåa, pod-bel, navala, kozlac, gorocvet, kukurek, meåja ãapa… Takoœe, lome se granåice od leske, drena i graba. Svaka travka i cvet imaju svoje znaåewe. Majke vode kñerke „u trave”, a svekrve snaje, pa im pokazuju koja je koja trava. Izabrane trave donose se kuñi i
ostavqaju na neko skriveno mesto da tu doåekaju Œurœev tj. Jarilov dan. Ovim danom zavrãava se zabrana brawa cveña, koja traje od Vesninog dana. Zanimqiva je ova zabrana u kojoj nalazimo tragove starog prethriãñanskog obiåaja. Hriãñanski pra-voslavni kalendar kaæe da je zabraweno brawe cveña od Cveti do Duhova zato ãto se u tom periodu duãe umrlih mogu nalaziti u cvetovima (pogotovo li-vadskim). Meœutim, po istom tom kalendaru vidimo da se cveñe bere na Biqni petak i Œurœevdan (Jarilov dan), a oba praznika su pre Duhova. Druga nelogiånost je ãto su i Cveti i Duhovi u hriã-ñanstvu pokretni praznici vezani za Uskrs, pa je nemoguñe da su duãe umrlih åekale odreœen hriã-ñanski praznik da bi preãle u cvet ili ga na-pustile. Posebno zbog toga ãto hriãñanstvo ne poznaje koncept inkarnacije duãe u biqke, æi-votiwe ili predmete. Jasno je da se radi o nekom starom prethriãñanskom obiåaju, i da je nekad u proleñe postojalo taåno vreme kada se nije bralo cveñe zbog duãa umrlih. Vesnin dan tj. dan posle proleñne ravnodnevice povezan je sa praznikom Cveti i moguñe je da je to nekad davno bio isti praznik. Poãto znamo da se, po naãim narodnim obiåajima, na Vesnin dan bere cveñe kao i na Jarilov dan, jedini period koji ostaje za zabranu je vreme izmeœu ova dva praznika.
S.M. Grbiñ u kwizi „Srpski narodni obiåaji iz sreza boqevaåkog” opisao je kako izgleda brawe biqaka na ovaj dan. Åim se åuju prvi petlovi æene, deca, mladiñi i devojke okupqaju se i kreñu u planinu „u trave”. Devojke koje prve ustanu pesmom objavquju da je vreme za polazak:
Svako ponese malo presnog pãeniånog testa, grumen soli, neãto za jelo (jaje, hleb, sir, malo rakije) i
alatku kojom ñe kopati biqe. Kada se svi skupe, zajedniåki kreñu na put. Tokom puta pevaju i muãki i æenski. Momci najåeãñe pevaju ovu pesmu:
Devojke mnogo viãe pevaju, a jedna od pesama je ova:
U zoru sakupqaåi biqa obiåno stignu u planine, gde ñe kopati trave. Prvo gledaju da naœu travu mleå, pa åim je naœu, ispod we zakopaju malo od onog pãeniånog testa, i stave jedan grumen soli govo-reñi: „Ja tebi dajem so i hleb, a ti meni mleko i sir.” Hleb i so koji preteknu nose se kuñi, da se time na
Œurœevdan nakrmi stoka. Devojke i momci gledaju da naœu travu cariåicu, pa kad je naœu, kidaju je zubima. Dok je kidaju niãta ne govore, ãtaviãe, trude se da kradom naœu ovu travu. Kada je naœu, momci stavqaju cvet za pojas da bi ih zavolele devojke, a devojke to isto åine da bi ih zavoleli momci. Zatim se beru trave za zdravqe qudi i stoke: zdravac, koãutica, raskovnik, kopriva, bobovnik, œurœevak, debeqaåa, goveœe oåi, goveœa rebra, petrov krstiñ, goreñi jezik, meåja ãapa, musuveq, mlekuqa, povrat, beli slez, divqi selvin, podbeo, itd. Sve se ove trave stave u cedilo, a cedilo opet stavi u torbu. Kad se zavrãi brawe trava svi posedaju i zajedno ruåaju, nakon åega se vrañaju kuñi. Kad doœu kuñi, izvade iz
torbe nabrane trave uvijene u cedilo, a cedilo ostave da visi na nekoj ãqivi do Œurœevdana. Te se trave ne unose u kuñu da bi jagawci bili napredni i zdravi. Neke od ovih trava åuvaju se radi leka kod qudi i kod stoke, a nekim od ovih trava se krme ovce na Œurœevdan. Oni koji su iãli po trave, tog dana niãta ne rade.
arilov dan slavi se 23. laæitrave (aprila) . Ovo je jedan od bitnijih rodnovernih praznika. Jarilov i Mokoãin dan su „glave od godine” jer dele godinu na dva jednaka dela.
Teãko je taåno definisati izgled i osobine boga Jarila. Jarilo se danas povezuje sa baltiåko-sloven-skim bogom Rujevitom (Ruœevidom), ali i sa Ja-rovitom (GeJa-rovitom). Gerovit je bio ratniåko boæanstvo, kao i veñina bogova baltiåko-sloven-skog panteona. U wegovom svetiliãtu nalazio se ogroman ãtit prekriven zlatnim listiñima. Atri-but Gerovita bilo je i kopqe. Na kamenoj ploåi naœenoj u Volgastu predstavqena je qudska figura pored koje se nalazi veliko kopqe. Gerovit bi mogao imati i sedam glava, kao Rujevit, i mogle bi mu, kao i Rujevitu, pripisati funkcije boga rata, srxbe, jarosti, qutwe. Meœutim, on je istovremeno i bog proleña, leta i plodnosti.
Koren „jar” u Jarilovom imenu oznaåava vatru, æe-stinu i gnev. U gradu Korenici na ostrvu Rujan postojalo je svetiliãte ovog boæanstva, u kome se nalazio ogroman kip. Danski hroniåar Sakso Gramatik beleæi: „On je stajao u jednom svetiliãtu zastrtom dvema crvenim zavesama. To beãe idol sa sedam glava, u desnoj ruci dræaãe maå, a sedam drugih maåeva vise mu o pojasu. Struk mu je debqi no u åoveka. Bio je toliko visok, da mu je vladika Absalon, diæuñi se na prste, jedva mogao dotañi bradu svojom sekiricom koju obiåno uza se nosaãe.” Sedmoglavi kip ovog boæanstva pokazuje da je Jarilo solarno boæanstvo povezano sa sedam letwih me-seci, koji na proleñe poåiwu laæitravom (apri-lom), a zavrãavaju se na jesen ãumopadom (oktobrom). Odmah pored Jarilovog (Rujevitovog) svetiliãta nalazilo se Porevitovo. Porevitov kip imao je pet glava koje bi mogle da simbolizuju pet zimskih meseci. Ovo znaåi da je Porevit bio htonsko boæanstvo, nasuprot Jarilu. Jarilov dan nekad je obeleæavan upravo u proleñe u mesecu laæitravi. Netaånost julijanskog kalendara i vezi-vawe Jarila za svetog Œorœa (Œurœevdan) pomeraju ovaj praznik u mesec cvetaw (maj).
U juænoslovenskoj mitologiji Jarilo je predstavqen kao mladiñ izuzetne lepote koji, obuåen u belo, jaãe belog kowa. Jarilovi dani su u proleñe, i oni su u naãim krajevima simbol proleñnog buœewa pri-rode, leta i plodnosti uopãte. Meœutim, postoji verovawe da ratniåki karakter Jarila nije ostao zapamñen samo na Baltiku, nego i kod nas. O tome svedoåe narodne pesme iz 19. veka:
U proleñe ili poåetkom leta u mnogim slovenskim zemqama åak do 19. veka odræavane su razne narodne svetkovine u åast boga Jarila. Pevane su pesme koje su najavqivale Jarilov povratak iz daleke zemqe preko mora, povratak proleña, plodnosti i uspeãnu æetvu koja ñe doñi. Pravqene su lutke od slame koje su predstavqale Jarila i kiñene vencima od zelenog grawa i poqskog cveña. Zapamñeno je mnogo raz-liåitih obiåaja i verovawa vezanih za Jarilov dan. Vencima od zelenih granåica nabranih veåe pred praznik kiñeni su vrata i prozori na kuñama i ostajali su do sledeñe godine. Veliku vaænost ima kupawe u reci pre izlaska sunca kao i spuãtawe lutke Jarila u reku u nadi da ñe obezbediti plodnu i uspeãnu godinu. Smatra se da na ovaj dan deluju razne zle sile, pa su paqene velike vatre da bi se oteralo
zlo, a u iste svrhe pravile su se i velike brazde kruænog oblika oko imawa.
Naãi narodni obiåaji vezani za Œurœevdan nemaju mnogo toga zajedniåkog za hriãñanstvom, veñ u wima vidimo tragove nekadaãweg obeleæavawa Jarilovog praznika. Na ovaj dan se prvi put koriste biqke ubrane na Biqni petak, o kome je veñ bilo reåi. Veåe pre praznika u posudu sa vodom potapa se razno proleñno cveñe (zdravac, dren, grabeæ…) i ostavqa se da odstoji ispod ruæinog grma. Sutradan, rano ujutru, vodom se umivaju ukuñani da bi bili zdravi, deca, da bi bila jaka kao dren, a devojke da bi se momci grabili oko wih. Ovo je prvi dan kada poåiwe da se pije ovåije mleko i jede jagweñe meso. Praznik se nekada obeleæavao åitavog dana, a posebno zanimqivo bilo je veåe kada su preskakane vatre, paqene lile, a mladi duvali u „duduke” i obilazili selo. O ovome piãe Miloã Milojeviñ u kwizi „Pesme i obiåaji ukupnog naroda srpskog”: „Kada svi zaduvaju u duduke, podigne se takav urlek, pisak, vrisak, mumlawe i bog te zna kakvih tu glasova nema, jednom reåju urnebes takav da je strah boæiji to sluãati. Sve kalamure vaãke, kuåiñi, psi, åpire, rundovi, viæle itd. pa åak i lisice i vuci i druga zverad po selu i van ovoga zaurlaju; kokoãi se razbude i stane jih kakot, guske ãiãte itd. Da se ne moæe prestaviti sebi ta bezlabornost i smesa raznih glasova. Ovako duvajuñi obiœu devet puta oko sela…” U nastavku teksta dobijamo, moæda, joã jednu potvrdu o ratniåkom karakteru Jarila: „Dokle ovak-va åudnoovak-vata galadba, ãum, larma, gungula, gromila itd. ide i vaqa se, dotle u kuñi kuñna stareãina, koja je ostala sama od muãkiwa kod kuñe, vadi svo oruæje i åisti, a belo oãtri. Åesto su Turci uveåe i na Œurœevdan napadali na kuñe i otimali oruæje od Srba, jer su znali da se tada svo, pa i ono sakriveno, iznosi”.
23. 4. Jarilov dan slave sledeñe rodnoverne zajed-nice: „Vserossiyskiy religioznûy soýz Russkaþ Narodnaþ Vera”, „Ob’êdnannþ Ridnoviriv Ukraïni”, „Velesov krug”, „Soýz slavþnskih obõin slavþnskoy rodnoy verû”, Udruga „Perunova svetiwa” i dr. Srpsko udruæewe rodnovernih „Staroslavci” tako-œe je ove godine proslavilo Jarilov dan.
severnoj Hrvatskoj i juænoj Sloveniji, u vreme hriãñanskog praznika svetog Œorœa, odræa-vani su festivali po imenu Jurjevo, Zeleni Juraj ili Zeleni Jurij. Po nazivu i vremenu odræavawa moglo bi se reñi da su ovo bile svetkovine u åast svetog Œorœa, ali skoro svi elementi proslave su bili „paganskog” porekla i izuzetno sliåni onim posveñenim Jarilu kod drugih slovenskih naroda. Dolaskom proleña, a kasnije u vreme Œurœevdana, kod gotovo svih slovenskih naroda odræavane su svetko-vine bogate razliåitim narodnim obiåajima. Åesto su pravqene lutke od slame koje su predstavqale staroslavenskog boga Jarila ili åak „ærtvu” posve-ñenu istom boæanstvu. Lutke su kiñene vencima od zelenog grawa i proleñnog cveña. Noseñi ih, mladi su svirali, igrali i pevali pesme tako da je cela svetkovina obeleæavana veoma veselo. Sliåno je bilo i u krajevima danaãwe Slovenije i Hrvatske gde je glavna figura œurœevdanskih obreda bio „Zeleni Juraj” (ili Jurij). Kao Jarilo kod Srba tako je i Juraj simbol proleñnog buœewa prirode i plod-nosti uopãte. Zelenog Juraja predstavqao je deåak (ili mladiñ) koji je od glave do pete bio prekriven zelenim rastiwem. Prateñi Zelenog Juraja povorke mladih qudi obilazile su sela pri tom zaustav-qajuñi se ispred svake kuñe i pevajuñi pesme u kojima æele napredak, uspeh i obiqe u predstojeñem godiã-wem periodu. Domañin bi izlazio i davao sitne, simboliåne, poklone u znak zahvalnosti. Pesme su se razlikovale od mesta do mesta, u nekim delovima Hrvatske pevano je:
U slovenaåkoj pesmi vidimo simboliåku borbu i pobedu Jurija (proleña) nad Baba Rogom (zimom):
Slovenci iz Ãtajerske oblasti su pevali: „Sveti
Jurije, ti imaã kquå, otvori nam nebeski svet!” i
pri tome drvenim kquåem kopkali zemqu „da bi je otvorili”. Veruje se da je ovaj obiåaj povezan sa podsticawem plodnosti zemqe kako bi boqe raœala. Sliåan obiåaj postoji i u Belorusiji, gde su povorke qudi prilikom obilazaka sela na Œurœevdan „budile” Jarila:
Kao i u drugim slovenskim zemqama u periodu slavqewa praznika sv. Œorœa (nekad Jarila) tako su i praznik Zelenog Juraja pratili razni narodni obiåaji. Mnogobrojna venåawa, svirawe, igrawe i pevawe, paqewe i preskakawe vatre, kiñewe cveñem kuña, ãtala, åobana i stoke bile su samo neki od propratnih obiåaja koji su uveliåavali ovu svetkovinu.
Festivali posveñeni Zelenom Juraju odræavaju se u Sloveniji i Hrvatskoj i danas ali u dosta izme-wenom obliku, i predstavqaju viãe turistiåku
atrakciju nego tradicionalno obeleæavawe starog Jarilovog praznika. Ipak, bez obzira na koji naåin se danas proslavqa ovaj praznik, moæemo biti ponosni ãto se kontinuitet slavqewa jednog pret-hriãñanskog praznika odræao do danaãwih dana.
eruje se da su rusalke tj. vodene vile lepe dugokose devojke koje igraju po proplancima ovenåane cvetnim vencima. U nedeqi posle hriãñanskog praznika Duhova one izlaze iz vode, hodaju po poqu ili se pewu na drveñe. Praznik rusalki Rusalije jedan je od naãih najstarijih pret-hriãñanskih zabeleæenih praznika. Dimitrije Homatin, ohridski arhiepiskop u periodu od 1217. do 1236. godine, zapisao je: „…poãto u wihovom kraju vlada drevni obiåaj koji se zove Rusalije, u sedmici posle Pedesetnice sakupqaju se mladi, da obilaze sela u tom kraju i da nekakvim ãalama, plesovima, skakawem i pozoriãnim opscenostima izmamquju za sebe darove od stanovnika…” Iz teksta vidimo da se praznik slavio nedequ dana posle Pedesetnice, odnosno, Svete Trojice Duhova. I danas se nedeqa posle Duhova naziva Rusalna nedeqa, i to u gotovo svim slovenskim zemqama.
U mnogim naãim krajevima imamo obiåaje rusalki, ladarica, kraqica, negde i qeqa, devojaka koje pe-vajuñi obilaze selo, i u pesmama spomiwu slovenska boæanstva Qequ, Ladu i Qeqa. Meœutim, praznik koji spomiwe ohridski arhiepiskop bio je druga-åiji. I tu imamo povorke, ali ne devojaka veñ maskiranih muãkaraca koji su nosili ãtapove. Praznik se zavrãavao opãtenarodnim veseqem, a åesto pijanstvima i tuåama. Poznato je i da su igrane igre pri kojim su uåesnici padali u trans kako bi magijskim obredima pomogli bolesnima da ozdrave. Praznik nas veoma podseña na pokladne praznike koje imamo u koledaru (decembru) i derikoæi (martu). Zanimqivi su i obiåaji u Makedoniji: u vreme „nekrãtenih dana” (u koloæegu tj. januaru) grupe koje se nazivaju rusalijama i koje se sastoje od mladiña obilazile su sve domove. Pri posetama mladiñi su ñutali, nisu se krstili niti su pozdravqali qude koje su susretali. Spavali su u kuñi kod domañina, bavili su se vraåawem, a smatralo se i da wihov dolazak povoqno utiåe na zdravqe ukuñana.
Naziv praznika Rusalije neodoqivo podseña na jednu vrstu cveña ruæe. Zanimqiva je i sliånost naziva slovenskog praznika Rusalija i starorimskog praznika Rosalia ili Rosaria. Moguñe je da ovaj praznik ima veze sa starosedelaåkim etrurskim
stanovniãtvom koje nauånici poput Radivoja Pe-ãiña smatraju srodnim danaãwim Slovenima. Praznik Rosalia svetkovao se u vreme cvetawa ruæa i bio je posveñen kultu predaka. Na taj dan spomiwani su prevremeno umrli mladi qudi, a na wihove grobove stavqani su cvetni venci. Znamo da divqe ruæe cvetaju u maju u vreme naãih Rusalija, koje, ako uporedimo sa pokladama, takoœe imaju veze sa kultom predaka. Moæemo se zapitati da li se radilo o nekom starom, ãirom Evrope slavqenom prazniku koji, izmeœu ostalog, povezuje starosedeoce Balkana sa starosedeocima danaãwe Italije. Ipak, gotovo da nema naåina da taåno i u potpunosti rekon-struiãemo sve stare praznike. U naãoj narodnoj tradiciji danas nemamo obiåaje vezane za ovaj pe-riod godine u kojima uåestvuju maskirani muã-karci. Meœutim, tragove ovog obiåaja moæemo nañi u obredu „kraqica” tokom kog se devojke maskiraju u muãkarce (stavqaju laæne brkove, muãke ãeãire, oblaåe muãka odela, nose maåeve itd.)
Odreœena veza postoji, dakle, izmeœu obreda „kra-qica” i obiåaja koji su vezani za praznik vila rusalki. Ãto se tiåe veze izmeœu ovog praznika i
Rosalie poneãto o tome moæemo saznati iz
enc-iklopedijskog reånika „Slovenska mitologija”: „…odgovarajuñi scenario proterivawa rusalki predstavqa deo ritualno nastalih verovawa, koja su posvedoåena kod Istoånih Slovena, o sezonskom pojavqivawu na zemqi duãa neudatih devojaka ili dece na prvi dan Rusalne nedeqe, i wihovom povratku na onaj svet posledweg dana te nedeqe”. Ovo zaista podseña na stari italijanski obiåaj señawa na prerano umrle tokom Rosalie. I ostali evropski narodi verovali su da su vodena biña povezana sa svetom mrtvih. Folklor Germana, Kelta, Ugro-Finaca i ostalih naroda obiluje verovawima u biña obog tipa. Viãe o ovome biñe reåeno u tekstu „Vodene vile u evropskom folkloru”.
O rusalkama kao vodenim vilama svedoåe brojne srpske narodne pesme. Jednu od wih zabeleæio je profesor Sreten Petroviñ u kwizi „Mitologija Srba”:
Tragovi obiåaja posveñenim vilama rusalkama ostali su saåuvani ne samo kod juænoslovenskih naroda veñ i kod ostalih Slovena (Rusa, Belorusa, Ukrajinaca, Poqaka i Slovaka). U juænoruskim predelima, na Rusalnu nedequ, postojao je obred „isprañaja rusalke”. Devojke su izmeœu sebe birale „rusalku”, stavqale na wu vence od cveña, ponekad je kitile zelenilom, zatim bi je kasno uveåe odvodile do reke, ãume ili groba, skidale joj vence i bacale ih u vodu, vatru ili na grobqe. Posle toga su beæale sa mesta „isprañaja” da ih „rusalka” ne stigne i ne naudi im.
Predstave o spoqaãwem izgledu rusalki su razli-åite: u nekim mestima one se zamiãqaju kao mlade i lepe devojke, nage ili u beloj odeñi; kao pokojnice sahrawene u svadbenom ruhu (s vencima, velom na glavi); u drugim se opisuju kao straãne, ruæne, kosmate æene, åupave kao veãtice, sa nesrazmerno velikim grudima koje prebacuju preko ramena. Da bi izbegli susret sa rusalkom i da im vile ne bi naudile, qudi su tokom Rusalne nedeqe poãtovali mnoge zabrane: nisu radili u poqu i vrtu, nisu kreåili zidove i peñ (da ne bi kreå prsnuo rusalkama u oåi), izbegavali su poslove u vezi sa predewem, tkawem i ãivewem (da ne zaãiju rusalku ili da se ona ne bi umrsila u konac), nisu odlazili po drva u ãumu (da sa sobom ne dovedu rusalku), itd. Po crkvenom kalendaru Rusalna nedeqa dolazi posle Svete Trojice Duhova, pokretnog praznika koji moæe biti i u cvetwu i u treãwaru. Ako se
setimo onog ãto je reåeno o ruæama i Rusalijama, jasno je da je praznik nekada bio mesec cvetaw (maj), i vreme kada cvetaju prve ruæe. Po rodnovernom kalendaru, Rusalna nedeqa poåiwe prvog utorka posle Mokoãinog dana. Utorak, kao poåetak Rusa-lija usvojili smo od istoånoslovenskih naroda, koji smatraju da se tog dana pojavquju rusalke. Rusalne dane slave gotovo sve rodnoverne zajednice, samo se vreme slavqewa praznika razlikuje.
Andrej Stefanoviñ
erovawe u vile bilo je rasprostraweno ãirom Evrope. Stari Grci verovali su u nimfe koje su naseqavale ãume, reke, jezera i ostala prirodna staniãta. Kelti su verovali u vilinska biña poz-nata pod zajedniåkim imenom ãiji (Sidhe). Germani su imali svoj Alfar, a ovo zbirno ime oznaåavalo je svetle i tamne vile. Svetle vile ili Ljosalfar bili su duhovi prirode koji æive u ãumama i jezerima, a zamiãqali su se kao biña neverovatne lepote. Nasuprot wima, Tamne vile ili Svartalfar zamiã-qale su se kao stvorewa koja æive pod zemqom, izrazito ruæne spoqaãwosti. Svartalfar zapravo oznaåava rasu patuqaka-kovaåa koju nalazimo i u drugim mitologijama. Baltiåki narodi verovali u biña poznata kao Pusait, a ugro-finski narodi u
haltije.
U ovom tekstu baviñemo se samo vodenim vilama, odnosno duhovima koji æive u barama, jezerima i izvorima. Ta biña, kao ãto smo videli iz teksta o rusalkama povezana su sa podzemnim svetom, odnosno svetom u kojim borave mrtvi. Zaãto se voda pove-zivala sa podzemnim svetom? Odgovor na ovo pitawe dañe nam psihologija, studije ãamanskih kultura i uporedna mitologija… Voda je oduvek oznaåavala granicu izmeœu svetova. U evropskim legendama, kada åovek umre, on prelazi preko vode u svoje veåno boraviãte. Åitajuñi legende evropskih naroda nailazimo na ostrva neumiruñih, koja se najåeãñe nalaze na zapadu. Najpoznatije takvo boraviãte je keltski Avalon u koji, posle smrti, odlazi kraq Artur. Kada ãamani odlaze u podzemni svet, da bi doãli po zalutalu duãu bolesnika ili da bi ko-municirali sa duhovima predaka, oni „prolaze” kroz vodu. Posmatrajuñi iz ugla psihologije voda predstavqa matericu, u koju se na kraju ciklusa sve ponovo vraña i obnavqa. Iz ove veze proizilaze mitovi o legendarnim peharima bogova i kotlovima iz kojih se mrtvi ponovo raœaju (kotao irskog boga
Brana, recimo), Tu je i legenda o svetom Gralu koji daruje veåni æivot itd.
zlagawe o evropskim vodenim vilama i ostalim biñima poåiwemo Keltima i to iz viãe raz-loga. Prvo, kult vila najduæe je opstao kod keltskih naroda, pa åak i danas seosko stanovniãto veruje u narod Sidhe. Takoœe, keltski folklor se dobrim svojim delom moæe svesti na narodne priåe i pesme o vilama, obiåaje i obrede vezane za wih, razna verovawa, tabuisane radwe itd. Na koji god naåin se bavili keltskim folklorom i ãta god istraæivali, naleteñete na vile. Treñi razlog je ãto postoji velika sliånost izmeœu keltskog i slovenskog shvatawa vila, postoje åak i neke iden-tiåne legende vezane za ova biña. Sledi krañi spisak keltskih vodenih vila i duhova, åija priroda je po svom htoniånom karakteru i drugim osobinama sliåna slovenskim rusalkama.
Irska benãi (Beansidhe) – ili Æena vila, predstav-qala se kao lepa æena duge kose, sliåna rusalci.
